Osman

Nadaren kao pripovedač, naš poznati istoričar Radovan Samardžić pisao je svoje istorijske portrete u duhu najboljih srpskih romansijera, kao uzbudljive i nadahnute „dokumentarne“ romane u kojima ćemo istoriju čitati kao fikciju, a stilske figure i bogatu leksiku kao ukras koji se skladno uklapa u temeljno istražene činjenice.
Pored Sulejmana i Rokselane i Mehmeda Sokolovića, takav je i Samardžićev Osman, tragična povest o usponu i padu prvog i poslednjeg otomanskog sultana koga su, u njegovoj sedamnaestoj godini, ubile njegove dvorske sluge. Bio je široko obrazovan i pravedan vladar, donekle mladalački naivan, govorio je više jezika, ratovao protiv Persijanaca i Poljaka, pokušavao da osvoji Rim i nastojao da reformiše tursku vojsku, u čemu je surovo osujećen, svrgnut i pogubljen.
Priča o ovom nesrećnom vladaru s početka XVII veka, koji je inspirisao i Ivana Gundulića da napiše istoimeni ep, istovremeno je i priča o turskim janičarima, najuticajnijem redu turske vojske, sastavljenom uglavnom od „stranaca“, poturica koji su regrutovani još kao deca iz turskih hrišćanskih provincija na Balkanu, pa školovani i obučavani u turskim vojnim školama da bi postali najmoćniji i najodaniji sultanovi ratnici. Drama njihove pobune protiv sultana, žive slike previranja i koloplet smutnji na carigradskoj pozornici u središtu su ove hronike, uzbudljive poput kakvog srednjevekovnog trilera.
„Tragična greška mladog sultana Osmana bila je već u tome što je pokušao obnoviti carstvo preziđujući temelje na kojima je podignuto…, slušao je savete svojih dvorana da treba ukinuti janičarski red i umesto njega dovesti vojsku iz azijskih i afričkih zemalja.“
Ta kobna greška koštala ga je i prestola i života…