Panika

se da je to pitanje važnije“, nastavila je sa krpom u ruci. Moja kuhinja je postajala neka druga kuhinja, a ja sam se sve više osećala kao u gostima.
„Šta znam… Rudi… Nekako me uopšte više ne primećuje!“, požalila sam se.
„Pre bih rekla da ti njega ne primećuješ.“
„Pa kad ne radi ništa zbog čega bih ga primetila. On ti je ko neka stara bunda koja već deset godina visi na čiviluku u predsoblju.“
„Ponekad bundi samo treba prišiti novu kragnu, postavu u življoj boji, i bude kao nova!“, smatrala je Jasna.
„Ili je pak odneti u Crveni krst! Neka i drugi imaju nešto od nje i neka joj menjaju postavu do mile volje“, smatrala sam ja.
„Ma razumem te“, uzdahnula je Jasna. „Ni Mitji i meni nije sve med i mleko. Partnerstvo je komplikovana stvar. Menjamo se, rastemo, pa tako treba razumeti i odnose. Ako Rudi i ti imate probleme, možda možemo da popričamo o tome. Znaš da mi je to struka.“
Nabacila je onu svoju facu punu razumevanja, od koje me je u trenutku spopao neviđeni umor, pa sam počela da je ispitujem o tome koja sredstva za čišćenje koristi. To joj je, posle odnosa, bila druga omiljena tema.

„Tretirao sam je kao kraljicu… Komplet šrafcigera sam hteo za rođendan da joj kupim…“

Znači stvarno nema vremena! Pao mi je ogroman kamen sa srca. Ali onda se u meni pojavio glas koji je najviše ličio na Tamarin: Za jedan kratak poziv, za jedno: „Kako si?“, čovek uvek ima vremena!