je bio u pravu kada je kasnije rekao da živimo u zemlji sa dvadeset i kusur miliona seljaka, a da toga nismo uopšte bili svesni. Zašto? Jer smo živeli u tegli, staklenom zvonu... Ta zona komfora nas je kasnije sjebala kad su došle devedesete. Ovi mlađi su to bolje podneli. Oni su samo namirisali taj jeftini parfem utopije zvane Jugoslavija... Ali mi? Ne. Mi smo baš ušli duboko. Bilo smo ubeđeni da će sve to večno da traje. I trajalo je. Dok neko nije odlučio da "probudi" narod, dok Milošević nije počeo da se pojavljuje na svim vestima i na naslovnicama svih novina, dok nisu stigli prvi pozivi za vojne manevre na relaciji Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica... Dok nisu zatvorili granice i od zemlje u kojoj smo pevali o slobodi skupljajući kintu za gladnu afričku decu napravili zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem. A onda je bilo kasno. Neki su, ruku na srce, na vreme zdimili preko grane, ali mi ostali... Mi smo se zatekli zarobljeni unutra. Sa tenkovima koji su išli na Zagreb uz cik gusala i psovke pijanih zastavnika, sa izbezumljenim matorcima koji su govorili kako je opozicija kriva za restrikcije struje i inflaciju, sa par metalnih pfeninga u džepu, da njima kupimo čaj u koji ćemo da naspemo džibru šećerušu...