Ja zamišljam još nešto, nešto što se ne može iskazati rečima niti prevesti u zvuke ili boje. Zamišljam najživlji blesak svetlosti koja sve obasjava i prožima, u čijem okrilju se svaka tvar presijava i postaje biljurno blistava, a u njenom plamtećem središtu nešto što bismo mogli nazvati svetlošću unutar svetlosti. Zamišljam kako će se zastrašujuća tutnjava oluje rastočiti u duge note prepune nežnosti, u prigušene akorde, u šum krila, u čudesne harmonije lira i psalteriona. Zamišljam nepomične grane, vetar zaustavljen na tren, i zemlju uzdrhtalu od užitka, u drhtaju laganom kao pero, čim bi osetila da njom ponovo hode božanske stope Majke njenog Tvorca, zadivljenu, ushićenu i nemu što će ih načas pridržati na svojim plećima. Zamišljam, napokon, sav nebeski i zemaljski sjaj pretočen u jedinstvenu harmoniju, i u središtu te svetlosti i milozvučja, nebesnu Gospu koja sija poput najživljeg plamena, plamena nad plamenovima unutar buktinje, kao što bi unutar našeg sunca blistalo drugo sunce, neuporedivo sjajnije.