Piramide

Samo zato što vas je sudbina nabacila jedno na drugo, to ne znači i da je sudbina dobro ukapirala stvari.

Ptrejsi mu nije samo izbacila voz misli iz koloseka, ona je uzgred počupala šine, spalila stanice i istopila mostove.

Kamila u nevolji nije stidljivo stvorenje. Ona ne visi po barovima, cevčeći piće u samoći. Ona ne zivka telefonom stare prijatelje kukajući im. Ona ne tuguje, ili piše dugačke dirljive pesme o Životu i o tome kako je užasan kada se posmatra iz garsonjere. Ona ne zna šta je to zabrinutost.

„Pomislio bi čovek da bi barem ostala koja kamilja dlaka ili nešto“, reče.

„Ili krv“, reče Efebejac.

„Ja kontam da je to jedan od onih neobjašnjivih fenomena.“

„Ah. Onda je u redu.“

Dva čoveka neko vreme su gledala kamen.

„Kao fatamorgana“, reče Tsorćanin ljubazno.

„Tako nešto, jeste

„U redu“, reče Sfinga nesigurnim glasom nekoga ko je pustio putujućeg trgovca unutra i sada sa žaljenjem razmišlja o budućnosti u kojoj će bez sumnje morati da kupi životno osiguranje.

Još nešto za pamćenje, onda. Efebejci su pravili vino od bilo čega što su mogli da sipaju u kofu, a jeli sve što nije moglo da se iz nje iskrade.

koja kulja iz njihovih polukosmičkih vrhova mogla bi, u poglavljima koja slede, da osvetli mnoge misterije: zašto kornjače mrze filozofiju, zašto je previše religije loše po koze i šta je to što sluškinje zaista rade.