Portret umetnika u mladosti

Nagli decembarski suton dokotrljao se klovnovski posle sumornog dana i gledajući kroz mutni kvadrat prozorskog okna učionice, on oseti da mu creva krče od gladi. Nadao se da će za večeru biti bareno meso, repa, i šargarepa, i seckani krompir, i masna parčad ovčetine koja se vadi kašikom iz gustog zabiberenog zaprženog sosa. Nakljukaj se tim, savetovao mu je stomak.

Hteo je da zgreši s nekim od svoje vrste, da prisili neko drugo biće da zgreši s njim, i da s njim likuje u grehu.

Starao se da stiša žestoke žudnje svog srca, pored kojih je sve drugo bilo sporedno i strano. Malo se brinuo što je zapao u smrtni greh, što mu je život postao tkivo od pravdanja i obmana. Pored te divlje želje u sebi da ostvari nastranosti o kojima je snevao, ništa mu nije bilo sveto. Cinično je postupao prema sramnim pojedinostima svojih tajnih razuzdanosti kojima bi se naslađivao skrnaveći strpljivo svaku sliku koja bi privukla njegov pogled. Danju i noću kretao se među izopačenim slikama spoljnog sveta. Lik koji bi mu se danju činio čedan i nevin, noću bi mu prilazio kroz vijugavi mrak sna; lice joj preobraženo pohotljivim lukavstvom, oči se sjakte od životinjske naslade. Mučilo bi ga samo jutro kad bi se nejasno sećao mračne raskalašne razuzdanosti i kad bi osećao bol i poniženje zbog prestupa.

Njegov duh je izgledao starije od njihovog: slušajući njihove raspre i radosti i žalosti, blistao je hladno, obasjavajući kao mesec zemlju mlađu od sebe. Nikakav život, nikakva mladost nisu plamteli u njemu kao što su plamsali u njima. On nije znao ni za radost u drugarstvu ni za snagu dubokog muškog zdravlja ni za sinovlju odanost. Ništa u njemu nije plamsalo do hladna i svirepa požuda bez ljubavi. Detinjstvo mu je bilo mrtvo ili izgubljeno, a s njim i njegova duša sposobna za jednostavne radosti, i on je lebdeo sred života kao jalova mesečeva školjka.

„I neka je hvala Gospodu, Džoni“, reče gospodin Dedalus, „da smo toliko dugo poživeli a toliko malo štete počinili.“

„A učinili toliko mnogo dobra, Sajmone“, reče starčić ozbiljno. „Neka je hvala Gospodu što smo poživeli toliko dugo i učinili toliko dobra.“

On nije umro nego je iščezao kao izmaglica na suncu. Bio je izgubljen ili je odlutao iz života jer više nije postojao. Kako je čudno razmišljati o sebi da nestaješ tako iz života, ne smrću već iščezavaš na suncu ili gubiš se i bivaš zaboravljen negde u vasioni!

Uspomena na detinjstvo se iznenadno zamuti. Pokušao je da obnovi neke od najživljih trenutaka, ali nije uspeo. Sećao se samo imena. Dante, Parnel, Klejn, Klongous.

I sam njegov mozak bio je bolestan i bespomoćan. Jedva je mogao da razume slova natpisa na radnjama. Činilo se kao da je svojim čudovišnim načinom života prešao iza granica stvarnosti. Ništa iz stvarnog sveta nije ga uzbuđivalo ili mu nešto značilo izuzev kad bi u tome čuo neki odjek pomahnitalih pokliča u sebi. Nije ga moglo privući ništa zemaljsko ili ljudsko, bio je nem i neosetljiv prema zovu leta i radosti i drugarstva, izmučen i obeshrabren očevim glasom. Jedva je sopstvene misli mogao prepoznati kao svoje i polako je u sebi ponavljao:

„Ja sam Stiven Dedalus. Koračam pored svog oca, koji se zove Sajmon Dedalus. Mi smo u Korku, u Irskoj. Kork je grad. Naša soba je u hotelu Viktorija. Viktorija i Stiven i Sajmon. Sajmon i Stiven i Viktorija. Imena.“

Ne mislim da sin treba da se plaši svog oca. Ne, ja postupam sa tobom kao što je tvoj deda postupao sa mnom kad sam ja bio mlado derle. Mi smo više bili kao braća nego kao otac i sin.

Onda u mraku i neprimećen od dvojice drugova, stavi vrhove prstiju jedne ruke na dlan druge, jedva je i dodirujući. Ali pritisak njenih prstiju bio je još nežniji i sigurniji: i odjednom mu kroz mozak i telo prolete, kao neki nevidljivi talas, sećanje na njihov dodir.