Ana Karenjina

Sve sretne obitelji nalik su jedna na drugu, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj način.

– Ispričajte nam štogod zabavno, ali ne zlobno – reče poslanikova žena, velik majstor u otmjenom razgovoru koji se engleski zove small-talk

Motrio ju je i bio zapanjen novom duhovnom ljepotom njena lica.
– Šta vi hoćete od mene? – reče on jednostavno i ozbiljno.
– Hoću da otputujete u Moskvu i zamolite Kiti za oproštenje – reče ona.
– Vi toga nećete – reče on.
Vidio je da ona govori ono što se sili reći, a ne ono što hoće.
– Ako li me volite, kako kažete – prošapće ona – onda učinite sve da budem mirna.
Njegovo lice zasja.
– Zar vi ne znate da ste vi meni sav život; ali ja ne znam za mir niti vam ga mogu dati. Sebe svega, ljubav... da. Ja ne mogu misliti o vama i o sebi odvojeno.
Vi i ja za mene je jedno. I ne vidim unapredak da bismo mogli biti mirni ni ja, ni vi. Vidim da možemo biti očajni, nesretni... ili vidim da možemo biti sretni, još kako sretni!... Zar to nije moguće? – doda on samo usnama; ali je ona čula

mu namiguju, kimaju, mršte se. Ukočio se. Možeš zamisliti. Najprije onaj... kako ga zovu... hoće već da uzme od njega čako... ali on ne daje!... On mu je istrgne i dade velikoj kneginji. »Gle, ovo je nova«, reče kneginja. Okrene

prijaško stoji. (Petricki je pokazao kako on stoji s čakoom.) Velika kneginja zamolila ga da dade čako – ali on ga ne daje. Šta je zapravo? Isprva mu namiguju, kimaju, mršt