Moravska noć

Jedino što je preostajalo bio je inat. Nekada je on Balkancima bio pripisivan kao najlošija odlika. Prebacuju nam to i dalje, i danas kao i tada, strane sile, a tu spada i to da reč koja se koristi za inat nije naša sopstvena, nego strana reč, iz jezičkog blaga okupacione sile koja je najduže vladala, strana reč i psovka. Ali takav inat bio je, možda, ono jedino moguće, i čak ništa loše, moglo je to pre da bude poslednje sredstvo u dokazivanju sebe, što je zračilo nešto lepo, a to je značilo nešto što je pokretalo i sjedinjavalo, i mogla je takva vrsta inata da se sa Balkana prenese na sve one na zemaljskoj kugli, kojima je pod diktatom normalnog i realnog vremena pretilo razvrstavanje? Ruženi inat, da li je mogao da postane snaga? Da izazove – da dozre u – delanje?

Neke nove knjige, koje su čekale da budu čitane, ostavljao je jednostavno napolju, sve dok ne bi na vazduhu donekle požutele, dok se ne bi isavijale od noćne rose, zašto da ne, od kišnice, i pre nego što bi se latio čitanja, krivio je knjigu koliko je ta stvar mogla da izdrži, opaljivao je o zid, šutirao je, bacao je da se odbije od tavanice, i usred najlepšeg čitanja, ako je napolju padao sneg ili, još bolje, grad, moglo je da se dogodi da izađe napolje i da preko stranica koje je upravo čitao pređe grudvom snega ili da ih bučno podmetne pod zrna grada, posle čega bi čitanje bilo možda još lepše.

Oduvek mu je, znaš, avantura života bila pojačana čim bi knjiga bila oštećena spolja, nagorela, ubuđavila se, bila slepljenih stranica, dobila neki jači, što se njega tiče, i ustajali miris.

se sagneš, još čitljiva: „… timijan i mak. / Ah, izdaleka sluti srce njih…“

svakom slučaju se ta obolelost od vremena – ta žurba – ispoljavala, što se tela ticalo, tako što je dodatno oduzimala vazduh koji se u mlaznom avionu ionako jedva više mogao da udiše, i tako što su uobičajene svakodnevne boljke, kao lupanje srca, stezanje u grlu, zamor, ili samo hladnoća ili vrelina u nogama, bile još pojačane; a što se tiče duše(?), obolelost od vremena, izbila u prevelikoj žurbi, sugerisala je da cilj ne samo da se nije primicao, nego se, daleko pre, sa svakim otkucajem srca, udaljavao, i pre svega nije ni bio cilj, nije bio vredan toga imena, a ljudi i predeo koji su te tamo očekivali, pa čak i oni najdraži, bili su strani u smislu da čak ništa nisu značili – taj cilj je i u tom smislu bio čak tuđina.

Svevišnji, blagosiljao ga je, ili proklinjao, ili samo tako ispitivao; nad glavom mu plavo atlantsko nebo, umesto zbrkanog nadletanja galebova jedna jedina lunja u spiralnom letu; na tlu poprskanom žutom bojom – zemlja, više ni jedne jedine kamene ploče

želja koja, bez obzira da li je ili nije zabeležena, ipak, bar naspram vas, ostaje čežnja.

Kad svi mrtvi počnu da govore: moći ćemo onda da imenujemo život, duboko u noći pesmu kao zmiju koja prezimljuje, kosih očiju, gotovo zatvorenih, čeka proleće i sunčeve zrake na svojoj koži.“

Pra-šumovi, a to je ranije nešto značilo: odjeci koji bi zauvek da ostanu u uhu – bar obećavaju oni to. U uhu? Ne, u srcu u kome su prvobitno i odjeknuli, a to i odgovara pra-šumu još pre svih pra-šumova – dakle, ipak jednina! – odgovara onom glasu u snu, koji me je svojevremeno probudio kako nikada ranije ni kasnije nisam bio probuđen.

Trenutak? Ne, sekunda. Bila je to ona sekunda ustreptalosti, koja je, bolna ili ne, sa drugim sekundama ustreptalosti dala osećanje za bivstvovanje, ili, eto, za promenu na zemlji; prva takva sekunda na njegovom putovanju.