Dani

Poslednje nedelje života, u svom poslednjem lucidnom trenutku, citirala mu je Kristu Volf: Zar ne poznaješ utehu koju donosi saznanje da se više ne mora živeti?

Strpljivim koracima stižeš do te sobe, misliš na sunce koje u tom trenutku obasjava Sredozemlje i kažeš sebi da se ionako sve zapravo događa na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, uvek.

Postavljaš sebi pitanje da li si mogao išta da promeniš kao iBirač, kao zdravi iRadnik, kao uobičajeni iPotrošač, kao jedan od mnogih iRazličitih, jedan od onih koji ionako samo čekaju novu iDiktaturu.

Govori o iReligiji za iLjude u iSvetu. O iLjudima koji treba da budu usisani u neku vrstu iOblaka da bi postali potpuno transparenti i da bi se mogli totalno nadzirati. Postavlja pitanje da li je moguća iEvropa, nova Evropa.

„Uvedena sam u život koji sledi posle nekog prethodnog; mogu sasvim da zamislim da kišna glista tako misli kad je preseku nadvoje. Pod uslovom, naravno, da je ta vrsta živuljki u stanju da misli.“

Kaže drugarici da su rezultati poslednjih testova skroz ohrabrujući i da samu sebe smatra izlečenom, mada je sve to ostavilo mnogo ožiljaka, posebno u glavi, gde niko ne može da ih vidi, ali njoj se čini kao da potiču iz nekog obreda

„Ne brini, Žoze! Stigla sam do tačke kad mi više ne treba sivo senčenje, računa se još samo crno ili belo, jedan ili nula, plus ili minus. Ne mogu više da podnosim nule, predugo sam bila s jednom nulom od čoveka.“

Stari gospodin je pravo srce. Zar je trebalo da mu kažem: „Dragi gospodine, daleko sam ja od straha od prehlade, u pitanju je mnogo gora stvar.“

Zajednici su potrebni krivci. Makar samo zato da bi oprostila krivicu.

Priseća se saveta svog psihologa: izbegavati svaku negativnu anticipaciju!