Greh njene majke

S druge strane kao da se telo naslonilo na kvaku, steže je, otvori lagano vrata. Plava vizija ustuknu i stade. Velike crne oči su ga gledale, očekivale, obećavale. Snažni talas osećanja kao da ih oboje zahvati i baciše se jedno drugom u zagrljaj. Muškarac je buncao, stezao je, pritiskivao na grudi, milovao. Nežne, meke, tople ruke obavile su mu se oko vrata i vitko telo se pripijalo uz njega, davalo mu se sve.

Vide je svu. Osetio je kako se svlači svila preko njenog tela. Nesvestica ga zanese. Poludeće! Koraci, slatki, nežni, kao da se kotrljaju listići, privlače se tiho, sasvim tiho do vrata. Čuo je dah, ona je bila tu, s druge strane vrata.

A ona je tako slatka i mila. Sav je goreo kao u groznici i dolazilo mu je da porazbija, pokida sve. Teška mu je bila i ova noć, a kako ju je očekivao, drhtao!

– Nije me strah! Mogu sama. – „On se zbog nasleđa oženio mnome. Novac! Samo novac!“

– Onda, laku noć – prigušeno progovori mladi čovek i steže pesnice. Grudi mu zadrhtaše, srce se strese. Htede da joj jurne, ali ščepa kvaku kao da je hteo da slomije gvožđe. Izašao je u predsoblje. „Ja sam ubica njene mame! Ona me mrzi.“ Stajao je na balkonu i spustio glavu na ogradu. Stezalo mu je nešto slepoočnice i u glavi udarao težak bol. Sav mu je život izlazio pred oči: sirotinja, poniženje, brige, ali ovo večeras je bilo najbolnije. Doći do nečeg lepog, nežnog, pa sve izgubiti i biti okrivljen i osuđen! Mrzeo je sebe zbog one strašne noći. A zar je mogao drukčije da uradi? Da li je ovo osveta njemu, ako je on ubica njene mame? Ili i u njoj ima majčine neosetljivosti? To ga je stezalo, seklo, dovodilo do očajanja. Zar ona ne može da oseti njegov život? Zar ne oseća koliko je voli i kako bi bio srećan s njom? Izgubiti je bilo mu je strašno kao sav jad i sirotinja prošlosti. Kako je njegov ujak morao da pati? Zar je njima obojici suđeno da pate zbog majke i kćeri? Odbacivao je sve njene osude. Hteo je da veruje da je nežna i osećajna.

Mala ruka, uzdrhtala, spusti se na oborenu glavu.

– Nisam ja tako svirepa, ali i ja sam izmučena.

– Oprosti mi! Bio sam grub! To je zato što te volim, jer sam i ja sebe izmučio grižom savesti što sam ti zadao toliki bol, tebi, jednom nežnom detetu. Kako sam strahovito patio posle one strašne noći našeg venčanja! Pao sam u postelju. Čini mi se bilo bi mi lakše da si me tužila, uložila makar kakav protest. Ali tvoje ćutanje, i pored tragedije tvoje mame, otkrilo mi je tvoju dušu. Da sam bio samo ja u pitanju i to nasleđe, odrekao bih se svega i nikad ne bih ono uradio. Ali u pitanju su bili Brankica, Dunja, Voja! Ja sam im bio i otac i mati, oni su od mene sve očekivali. Da sam ih ostavio, svi bi propali! Kako su oni sada svi srećni, kako te vole! Ali ja želim da i ti budeš srećna. Ako sam te prisilio na venčanje, ne prisiljavam te da budeš moja žena. Od tebe zavisi hoćeš li da ostaneš sa mnom ili da tražiš razvod braka! Veruj, ja te silno volim sada, ali osećam da nemam prava da gospodarim tvojim životom. Ništa neću silom. Ostani kod mene koliko hoćeš. Ovo je tvoja kuća koliko i moja, ispitaj sebe i reci mi hoćemo li biti muž i žena ili ćemo se rastaviti? Tvoja mati se ogrešila o mog ujaka jer je volela bogatstvo, a ja sam se isto tako ogrešio o tebe. Ali nisam voleo imanje zbog provoda, uživanja, razuzdanosti, nego da spasem siročiće.

Rešio sam da po svaku cenu spasem moje siročiće i da te ukradem, prisilim na venčanje i posle te vratim, zatražim razvod braka i dam ti odštetu za pretrpljeni strah i nasilno venčanje.

– Zašto to nisi uradio kad me nisi voleo?

Privukao ju je na grudi, zagnjurio lice u njenu kosu! Osetila je uzdah posle reči koje su dolazile kao dah noći:

– Neću da verujem da si ti prema meni nemilosrdna kao tvoja pokojna majka prema ujaku. Nisam se mogao rastaviti s tobom jer si mi se dopala.

– Samo dopala?

– Pa, da. Trebalo je da mi se dopadneš da bih te zavoleo. A onda je došla i smrt tvoje mame. Samo sam ti ja ostao.

– Ako je on osećao ljubav, sad znam da me ti nisi nikad voleo, već si se oženio da bi se dočepao nasleđa!

– Nasleđa? Malo moje, nemoj tako nepravedno da govoriš. – Ustao je i stao pored nje. – Kako si mogla verovati da sam te voleo kad te nisam video? Ja te volim, doista, od onoga dana kada sam te prvi put video, ali pre toga nisam bio zaljubljen u tebe jer te nisam poznavao.

– Nisi ti ni sada zaljubljen – uzdrhtalo je govorila. – Zašto igraš ovu komediju? Ah, sad mi je sve jasno! Nametnuli su ti mene i nisi mogao godinu dana da me vidiš. Imanje si voleo, ovu kuću, voćnjake, livade i njive, i pravio si se da me ne poznaješ. Doista, to je ljubav! A ja sam mislila da me makar malo voliš!

On je strasno steže u zagrljaj i pritisnu na grudi.

– Ja te sada, zaista, volim. Nikome te ne bih dao. Koliko sam patio i mrzeo ujaka kad sam saznao za zaveštanje, toliko ga danas volim i osećam da mi ništa lepše nije mogao zaveštati nego tebe! Morao je on tebe videti i znati koliko si slatka i dobra, inače mi ne bi dao za ženu neko čudovište!

– To su samo tvoje priče! Pusti me! Ne verujem ti! Muškarci su svi materijalisti. Novac je za njih glavno, a ne žena. Ala sam bila luda – nervozno se nasmeja. – Verovala sam u ljubav, a bila sam ti samo sredstvo da se obogatiš.

– Ne, ti ne misliš tako! Treba da se umiriš i onda ćeš sve shvatiti. Uzrujana si! Sve te je iznerviralo: i ono o tvojoj mami i mom ujaku. Ti si moja dobra ženica, razumećeš me. Zar bi ti volela da sam ja gladovao sa svojima?

Nežne ruke sklopiše mu se oko vrata, a muška glava spusti joj se na rame. Milovala ga je po kosi i šaputala:

– Jadno moje! Životne patnje više ubijaju nego žalost. – U njegovoj patnji osećala je toplinu duše i karakter. Patio je i nije znao za radosti života. Zato su, valjda, uvek bolji siromašni mladići. Tople usne spustiše joj se na ručicu.

– Ti si moja mala, zlatna devojčica. Razumeš moj život? – Obuhvatio joj je glavu rukama i zagledao se u njene oči. Bile su tople i meke kao letnja noć. Koliko uspomena i osećanja je treperilo oko njih i sve se stapalo u neku čudnu baštu punu mirisa što razveseljava i rastužuje.

– Čak je i tvoju sliku poslala. Bilo ti je pet godina. Bila si mala slatka devojčica. Tu sličicu uvek nosim u svojoj beležnici

Ruke su joj bile hladne kao led. On joj uze ručice i poče da ih ljubi.

– Kako su ti hladni prstići! Nemoj da se uzbuđuješ! Zato nisam hteo ni da ti pričam.

– Molim te, nastavi!

– Ti mene ne bi ostavila, je li?

– Vidiš da te nisam ostavila. Mene bogatstvo ne privlači jer sam upoznala i sve rđave strane novca.