Zapisi iz podzemlja

Уништите моје жеље, избришите моје идеале, покажите ми нешто боље, и ја ћу поћи за вама.

Зар свестан човек може бар мало да цени себе?

Сасвим је друга ствар све разумети, све сазнати, све немогућности и камене зидове, и не мирити се ни с једном од тих немогућности и камених зидова, ако ти је мрско да се мириш; доћи помоћу најнеминовнијих логичних комбинација до најодвратнијих закључака о вечитој теми: да си чак и за камени зид некако ти сам крив, иако ти је потпуно јасно да уопште ниси крив и да због тога ћутке и немоћно шкргућеш зубима, сладострасно замреш у инерцији, мислећи да, значи, немаш на кога да се љутиш; нема објекта мржње, а можда се никада неће ни наћи – да је све, просто, подвала, смицалица, превара, просто глупост – не зна се ни шта ни ко, али без обзира на сва та незнања и подвале, тебе ипак боли и, што ти је мање познато, све више боли

чак мислим да је најбоља дефиниција човека ова: биће на две ноге и незахвално.

Јер да би човек почео да ради, треба да се претходно потпуно умири и да нема никаквих сумњи. А како ћу, на пример, ја да умирим себе? Где су мени примарни узроци на које ћу се ослонити, где су ми темељи? Одакле да их створим? Ја се вежбам у мишљењу и, према томе, код мене сваки примарни узрок одмах повлачи други, још елементарнији – и тако до бесконачности. А то и јесте суштина сваког сазнања и мишљења.

да би човек почео да ради, треба да се претходно потпуно умири и да нема никаквих сумњи. А како ћу, на пример, ја да умирим себе? Где су мени примарни узроци на које ћу се ослонити, где су ми темељи? Одакле да их створим?

човек чини пакости само зато што не зна своје праве интересе; а кад би га просветили, отворили му очи да види своје праве, нормалне интересе, онда би човек одмах престао да чини пакости, одмах би постао добар и племенит, зато што би као просвећен човек, који схвата своју праву корист, управо у добру видео своју личну корист – а познато је да ниједан човек не може свесно радити против својих интереса – према томе, почео би, такорећи, по неопходности да чини добро? О, невинашце!

ствари, ја сада, са своје стране, постављам једно залудно питање: шта је боље – јефтина срећа или узвишена патња? Дакле, шта је боље?

Уосталом: о чему поштен човек може да говори са највећим задовољством?
Одговор: о себи.
Онда ћу и ја говорити о себи

Али све су ово само дивни снови. О, реците ми, ко је то први изјавио, ко је први прокламовао да човек чини пакости само зато што не зна своје праве интересе; а кад би га просветили, отворили му очи да види своје праве, нормалне интересе, онда би човек одмах престао да чини пакости, одмах би постао добар и племенит, зато што би као просвећен човек, који схвата своју праву корист, управо у добру видео своју личну корист – а познато је да ниједан човек не може свесно радити против својих интереса – према томе, почео би, такорећи, по неопходности да чини добро?