Nakot

Soliter koji se uzdizao kraj Bogoslovije i gospodario pogledom sa platoa na kome se nalazio Omladinski stadion, bio je ružan sivi toranj posađen tu bez ikakvog smisla, kao da su urbanisti u vreme njegove gradnje zajedno sa projektantom hteli samom Svevišnjem da pokažu srednjak. Kada bi neko onima koji su manje upućeni u istorijat te veštačke betonske pećine rekao da je zgrada u Ulici Mije Kovačevića broj 9 svojevremeno osvojila uglednu nagradu za projekat, pogledali bi ga s nevericom i otišli odmahujući glavom... Mada ni to nije sigurno, jer narod je navikao da malo po malo saznaje o svojoj daljoj, a posebno bližoj prošlosti, mnogo gore i nelogičnije stvari.

Ono što mu je ulivalo strah bila je prevelika sličnost s osećanjem koje ga je izbezumljenog oteralo u šumu iz krvlju oskrnavljenog doma i kasnije pohodilo u košmarima; bila je to slutnja da će neka moćna ruka posegnuti iz ništavila i konačno ga odvući na neko užasno mesto, gde i najcrnja predstava o paklu izgleda kao turistički prospekt.

Nešto kasnije svršili su zajedno i ostali da leže tako, zadihani i oznojeni. Dok mu je onako sklupčana, kao mače, zarivala nokte u leđa, u strahu da sada ne ustane, da je samo sada ne ostavi ni na delić sekunde samu, pitao se zbog čega oseća samo tugu. Bilo je to kao da je neki drugi, mnogo mlađi on, nestao zauvek.

Na jeziku je osećao slani ukus njenih suza.

Nešto ih je sprečavalo, iako su oboje bili duboko impresionirani jedno drugim. Znao je da joj se on sviđa i da ga ona smatra izuzetno zanimljivim, inteligentnim i sposobnim; što se njega tiče, on je cenio njenu ambiciju i retku samosvest, ali još više detinjastu veselost i sunčani osmeh koji bi uvek uspeo da ga vrati u ono zauvek izgubljeno, slatko vreme prvog dečačkog zaljubljivanja. Ali...

Nešto je tu nedostajalo. Neka trunka odlučnosti, možda čak i drskosti, koja bi stvari dovela u red i omogućila im da se pronađu. Umesto toga, produžili su odvojenim stazama sa povremenim ukrštanjima i periodima razdraganog i veselog druženja kakvo mogu da iskuse samo ljudi stvoreni jedno za drugo, posle kojeg bi se vraćali svako svome, noseći i dalje u glavi prisutnu pomisao na te dragocene trenutke, negujući sećanje na njih kao redak cvet.

bio sam bolno svestan činjenice da niko toliko akutno ne uviđa tačnost tvrdnje po kojoj je stvarnost fantastičnija od svake mašte kao čitaoci i pisci onog što se najčešće naziva „spekulativnom prozom.“

Ovom gradu treba carski rez, hirurška intervencija koja će na svetlo dana izvući sve ono rugobno i gadno što mu raste u utrobi.

„Dragi posetioci, dobrodošli na peti dan FEST-a. Gledaćete američki film Nakot, režisera Džordža Romera, sa Rutgerom Hauerom i Melani Grifit u glavnim ulogama. Film traje sto sedamnaest minuta. Prijatno.“

Drugo i svako sledeće iščitavanje otkrivaju nove horizonte knjige jer – mi više nismo onaj čitalac koji je tu knjigu prvi put čitao, promenili smo se, naši fondovi znanja i iskustava su puniji, okolnosti oko nas i knjige su drugačije. Slova su, istina, ostala ista, ali mi nismo. Ne možemo se dva puta okupati u istoj knjizi.