Imate li Ršuma

Често твоје очи у малој трави тражим

Понекад ипак заборавим да си туга

Ја бих им то покварио својим одласком, не би имало смисла

Нажуљасмо срца тражећи повод за бег

РАСТАНАК

Руке ће бити пуне греха

И очи вечно изгубљене у плавом

Срце празно без речи без смеха

Док се ја будем удаљавô

Нестаће наде жеље и снови

Које си у две речи слила

Погнуће главу јабланови

Када ти будеш одлазила

Али, човек је, на крају крајева, саздан од материјала подложног кварењу, оваквом и онаквом обликовању, од слабог материјала у суштини…

pesme ne vrede ni prebijene pare

dok ih ne pročitaš.

Mrtva slova na papiru.

Ali, ono što ostane u tebi posle čitanja

(neka slika, neka igra, neka muzika), to je

njihova vrednost.

Ako ne ostane ništa – opet ništa.

Izvini na smetnji.

Ljubivoje Ršumović

Човекова тежња ка бољем, ка лепшем, нормална је… Тај циљ оправдава свако средство… Среће нема, постоји тежња ка срећи, као што нема слободе, већ постоји борба за слободу, као што нема савршенства, постоји само сан о савршенству!

Отац ми је некад давно рекао: „Мој си, али ко зна чи ћеш бити!“ Био сам, дакле, његов, сад сам државин…

Сваки километар, један напад на мој мозак.

Догађа ми се да ми све личи на њу. Њен корак препознајем на улици, чак у другом граду. Далеко од ње, чујем њен глас. Очекујем да ме ухвати за руку и окрене на улици, онако хајдучки. Па чекај, то није баш најнормалније!