Spas

Učili smo fiziku, matematiku, hemiju i šta sve ne, a nismo učili da volimo… Hrista i njegove poruke smo zaboravljali do prigodnih praznika. A njegove reči su bile žive… ako ljubavi nemaš, nemaš ništa… Ako si nesrećan, izdan, očajan, to znači da ne voliš ni Boga ni bližnje, inače ne bi osećao taj pakleni smrad zla…

Zašto sam onda bila teška u praštanju…? Kao i sa roditeljima, zašto sam mučila one koje najviše volim, bez kojih nisam mogla… Gde je grešila moja duša? Gde? Kakva je to moja ljubav prema roditeljima, deci, mužu, prijateljima kad sam im stalno nešto zamerala…? Žuljala me je sopstvena nesavršenost duše. Blizina smrti čini da ste dodatno nervozni kada shvatate sve svoje promašaje, nesavršenosti… Ja sam bila tako teška osoba, sa tako dugim jezikom, a opet tako krhka i preosetljiva… Moram vežbati svoju ljubav kao što moram vežbati svoj duh, hrabrost, telo… Moram moliti Gospoda da mi da više ljubavi, više ljubavi da dajem a ne da primam…

Svi smo mi mislili da zaslužujemo bolje, više, jače, nežnije… A sve što nam se dešavalo samo je bilo ogledalo naše duše, greha i tvrdog srca… Moje nesavršenstvo je stvaralo sve te emotivne rupe i nezadovoljstva. Da je moja ljubav bila savršena, nikada ne bih ni bila nesrećna…

Sva nesavršenstva koja sam drugima zamerala samo su bile refleksije slabosti moje duše…

Čistima je sve čisto.

Prljavima je sve prljavo…

nekog voliš i dalje beskrajno a on nije onakav kakav si mislio, a ti ga voliš, ne možeš bez njega a ni sa njim… Kakav pakao je moja duša proizvodila sama sebi.

Kažu da će vam život biti onakav kakve su vam misli…

Kada čovek želi, znakove primećuje svuda…

Sagledati sve svoje greške, moliti se za svoje neprijatelje, ne osuđivati nikoga, biti zahvalan i ne osuđivati roditelje, opraštati svima…

Najlepša stvar u našoj veri je što dok ste živi, dok dišete, imate šansu za pokajanje i spasenje…

Sada je tako, ali biće bolje… To je prvi udar, niko ne može razumeti šta prolaziš, šta je u tebi…