Zdravo, svete

Slučaj medicine svakako je manje prožet napetošću od primera iz krivičnog prava. Ovde ne postoje tužilac i odbrana. Svi u sistemu zdravstvene nege rade sa istim ciljem – da pacijent ozdravi. Ali čak i tu svaki učesnik procesa ima donekle drugačiji skup ciljeva.

U koji god aspekt života da se uvede algoritam, uvek će postojati neka vrsta ravnoteže. Između privatnosti i opšteg dobra. Između pojedinca i populacije. Između različitih izazova i prioriteta. Nije lako pronaći put kroz zamršene podsticaje, čak ni kada se na kraju nalazi jasna nagrada u vidu boljeg zdravstva.

Ali još je teže kada su konkurentni podsticaji skriveni od pogleda. Kada se koristi od algoritma prenaglašavaju, a rizici zabašuruju. Kada morate da se upitate šta vam se to nameće kao nešto u šta treba da poverujete, i ko će zaraditi od toga što ćete u to poverovati.

Jer jedno je sigurno. U doba algoritma, ljudska bića nikad nisu bila značajnija.

Algoritam i ljudsko biće rade zajedno kao partneri, koristeći uzajamne snage i prihvatajući uzajamne nedostatke.

Po mom mišljenju, najbolji algoritmi su oni koji u svakoj fazi uzimaju ljudsko biće u obzir. Oni koji prepoznaju našu naviku da se previše pouzdamo u ono što mašine rade, dok prihvataju sopstvene manjkavosti i svoju nesigurnost nose ponosno tako da se odmah primeti.

Zato, zamislite načas: šta ako bismo prihvatili to da savršenstvo ne postoji? Algoritmi će grešiti. Algoritmi će biti nepravični. To nipošto ne treba da nas odvrati od borbe da ih učinimo preciznijim i nepristrasnijim gde god možemo – ali možda priznanje da algoritmi nisu savršeni, baš kao što to nisu ni ljudska bića, dovede do toga da svaka pretpostavka o njihovom autoritetu bude umanjena.

Zamislite da, umesto da isključivo fokusiramo pažnju na dizajniranje naših algoritama kako bi se oni držali nekog nemogućeg standarda savršene pravičnosti, njih umesto toga projektujemo tako da olakšaju ispravljanje kad neizbežno pogreše; da uložimo podjednako mnogo vremena i napora u obezbeđenje toga da se automatski sistemi jednako lako dovedu u pitanje kao što se lako mogu i primeniti. Možda je odgovor u gradnji algoritama tako da budu sporni od samog početka. Zamislite da smo ih projektovali tako da pomažu ljudima da donesu odluke, umesto da im daju instrukcije. Da bude transparentan razlog za njihovo donošenje pojedine odluke, umesto toga da nas samo obaveste o rezultatu.

Ali kako ja mislim, stvarna umetnost ne može da nastane slučajno. Postoje granice dometa algoritama. Granice onoga što se može kvantifikovati. Među svim tim zaprepašćujuće impresivnim stvarima od kojih pamet staje i koje mi podaci i statistika mogu saopštiti, ne nalazi se i to kakav je osećaj biti ljudsko biće.

Ali u sferi umetnosti, priklonila bih se radije Lavu Tolstoju. Poput njega, i ja mislim da se stvarna umetnost odnosi na ljudsku vezu, na razmenu emocije. Kao što je on rekao: „Umetnost nije zanat, ona je prenošenje osećanja koje je umetnik doživeo.“

Ne postoji nova ideja. Nešto takvo nije moguće. Mi naprosto uzimamo mnogo starih ideja i stavljamo ih u neku vrstu mentalnog kaleidoskopa. Zavrtimo ih i one stvore novu i zanimljivu kombinaciju. Nastavljamo da vrtimo i pravimo beskrajno nove kombinacije; ali to su isti stari komadići obojenog stakla koji su u upotrebi odvajkada.

Moj omiljeni primer potiče iz eksperimenta koji je 2007. obavio Vašington post.17 Novine su zamolile međunarodno priznatog violinistu Džošuu Bela da doda još jedan nastup nizu svojih rasprodatih koncertnih dvorana. Naoružan Stradivarijusovom violinom vrednom 3,5 miliona dolara, Bel se popeo do vrha pokretnih stepenica u stanici metroa grada Vašingtona usred jutarnje gužve, stavio šešir na tle da bi prikupljao donacije, i svirao 43 minuta. Kako je to objavljeno u Vašington postu, bio je to jedan od „najboljih klasičnih muzičara na svetu koji je svirao možda najelegantniju muziku otkad je sveta i veka na jednoj od najvrednijih violina koje su ikada napravljene“. Rezultat? Sedmoro ljudi zastalo je da ga malo sluša. Više od hiljadu je prošlo pravo kraj njega. Na kraju nastupa, Bel je imao bednih 32,17 dolara u svom šeširu.

Neki, opet, a među njima i Imanuel Kant, govorili su kako je istina negde između. Kako naš sud o lepoti nije u potpunosti subjektivan, niti može biti sasvim objektivan. On je čulan, emotivan i intelektualan, sve to istovremeno – i, što je od ključne važnosti, može se menjati tokom vremena zavisno od stanja svesti posmatrača.