Stakleni presto

„Samo“, kazao je on ne znajući za bitku koja se upravo odigrala u njoj, „stvar je jedino u tome što ja ništa ne znam o tebi.“

„Ja sam ubica.“

„Dorijane, svi mi nosimo ožiljke. Moji su samo vidljiviji nego kod većine drugih ljudi.

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“
„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Zatreptala je i namestila okove kao da su čipkane rukavice.

Osećao je kako se zidovi oko njega svakim danom sve više tope. Dopustio je da se tope. Zbog njenog iskrenog smeha, zato što ju je jednoga dana zatekao kako spava glave zabijene u knjigu, zato što zna da će ona pobediti.

Ona je zločinac – izvanredna u ubijanju, kraljica podzemlja – ali svejedno… ona je svejedno samo devojka, koju su sa sedamnaest godina poslali u Endovir.

„Neverovatno koliko bahato sudiš o drugima.“

„Čemu imati um ako ne da donosiš sudove?“

„Čemu imati srce ako ne da poštediš druge okrutnih sudova svog uma?“

Dobio je svaku partiju, ali ona to gotovo da nije ni primetila. Kad god bi pogodila kuglu, to bi za posledicu imalo besramno hvalisanje. Kada bi promašila – pa, ni pakleni oganj nije mogao da se poredi s besom koji joj je kuljao iz usta

I nepredvidljiva. Mora naučiti kako da obuzdava svoja osećanja – naročito taj nemogući bes.“

nepredvidljiva. Mora naučiti kako da obuzdava svoja osećanja – naročito taj nemogući bes.“

Ali ona je… divlja.