Off

Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju a bili smo im dužni; svi oni su nas puštali da besplatno uđemo na stadione i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima a torbe slaninom i crnim hlebom kada smo odlazili i obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Više nikada nećemo biti lepi, mladi i ludi kao ovoga leta; ne, ne, krajnje je vreme, zaista je krajnje vreme da se pakujem.

Potrošio sam ovo mesto; ništa nije ostalo od njega. Potrošio sam ove događaje, ove ljude, prijatelje i poznanike, ove priče, potrošio sam ovu knjigu, ništa nije ostalo od nje.

Taj Antonio je imao spokojstvo nekoga ko unapred zna da mu je trud uzaludan.

Dugo te nema, kaže tetka dok sedimo na klupi ispred kuće. Gde si sve skitao?
Kako da joj kažem da sam obigrao pola sveta tražeći nešto što se sve vreme nalazilo ovde, u njenoj iskrzanoj kutiji za naočare, u njenom dvorištu po kome šetaju pilići, na ovoj crvotočnoj klupi, u ovom jarku pokraj izlokanog druma? Kako da joj objasnim da me je život više od četrdeset godina držao kao taoca, a nijedan parlamentarac nije došao da pregovara o mom oslobođenju? Da sam rasipao dane, nedelje i mesece gde god sam stigao, kao da ću živeti sto godina; kako da joj objasnim da joj nisam doneo ništa osim umora, dosade i želje da malo posedim ispred njene kuće?

Čovek koga nešto tišti, sve teže nalazi nekog ko bi ga na miru saslušao i posavetovao.

Čovek zaljubljen u samog sebe ima najviše izgleda da bude srećan.

Ako volite priče Mome Kapora, ovde ćete pronaći neke od onih koje su s vremenom postale njegov zaštitni znak i koje se danas prepričavaju bez imena autora, jer svi već znaju ko ih je napisao. One čuvaju sećanje na vreme kada su nastale i na jednu zemlju koje više nema, a u isto vreme nas podsećaju da lepotu tražimo svaki dan, bez obzira na okolnosti u kojima živimo.

Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima.