Dukat za Lađara

groblje.

Rasuti po njemu – neki pod šatorima, neki oslonjeni na drveće, neki budni i pijani, dok se svađaju

pređašnji životni put završio a odmah počeo novi. Sa te staze nije bilo povratka

„Da…“, promuca dečak zbunjeno. „Imao je crvenu dolamu, dugo bojno koplje i jahao je divnog belog konja.“

Da…“, promuca dečak zbunjeno. „Imao je crvenu dolamu, dugo bojno koplje i jahao je divnog belog konja

u tvojoj sobi…
I kao da čujem strašnu tišinu
koja je svedok samoće moje
i zna svaku priču
o slomljenom srcu
u nekoj od njih se nalazim i ja…
I vidim kako sveća gori
sve je ko nekad u tvojoj sobi…
A vazduh miriše na tebe svaki dan
i svet se skupio u kap
na mome obrazu
i sve je duži trag…
Velike vode
iz mojih očiju…
I topim se
kao ta sveća gorim
jer dobro te znam
i još uvek te volim…
Sve što meni je
sveto tebi je…
I sva naša radost
sva tuga i mladost
je prevelik teg…
Sve što meni je
sveto tebi je…
I budan sanjaću te…

Muzika: Dejan Najdanović

strašnu tišinu
koja je svedok sa

Ponekad brišem sa prozora
kapljice koje padaju
na bleda okna, što mokra su
od kiše koja udara o njih…
I svojim dahom,
po hladnom staklu
maglu pravim tad
po njemu pišem ime
koje ne izgovaram i pitam se…
Da li još plamen sveće gori
i svetli ko nekad

„Tebi ništa nije dato. Ti si rukopoloženjem postao samo posrednik, ne i jedini tumač Njegove volje i namera.“

„To je bogohuljenje.“

„Zašto? Govorim o tebi, a ne o Gospodu. A na tebi nije da određuješ na kome je mestu sada Toplica. Na tebi je da držiš službu, krštavaš, venčavaš, pričešćuješ… Za sve ostalo će se pobrinuti Hristos.

ljudima, mislio je Kosančić.

Postoje oni koji istrajavaju u svojoj nesreći i oni koji moraju da je podele sa drugima.

Kosančić je, kao mali, od romejskog monaha lutalice koji mu je bio učitelj grčkog, čuo priču o tome kako je Noje, nakon što se njegova barka nasukala na mitsku planinu Ararat, pustio gavrane da provere da li se voda povukla. Gavrani su se stalno vraćali jer nije bilo suve zemlje na koju bi mogli da slete. Tako su oni, hotimice, postali donosioci loših vesti. Zato je Noje, u svojoj premudrosti i blagoslovu Gospodnjem, odlučio da umesto njih pusti golubice. One su odletale i nikad se nisu vraćale. Umirale su u naporu da ispune zadato poslanje. Gavrani nisu bili bića od tog soja: oni su živeli kako bi svom gospodaru doneli zao glas.