Hiljadu čudesnih sunaca

Brak može da čeka, obrazovanje ne može

Na­na je re­kla: „Upam­ti to sa­da, i upam­ti do­bro. Kao što igla kom­pa­sa po­ka­zu­je na se­ver, mu­škar­čev prst, kad op­tu­žu­je, uvek na­đe ne­ku že­nu. Uvek. Do­bro to upam­ti, Ma­ri­jam.“

Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude.

Da podsete kako žene poput nas pate, kazala je tad. Kako nemo trpimo sve što nas zadesi.

Marijam se pitala kako je toliko žena doživelo istu tužnu sudbinu da se udaju, baš sve redom, za tako grozne muškarce.

Kao što igla kom­pa­sa po­ka­zu­je na se­ver, mu­škar­čev prst, kad op­tu­žu­je, uvek na­đe ne­ku že­nu. Uvek.

A ka­da je ču­je, ka­da shva­ti ko­li­ko joj ne­do­sta­je ka­da ode, si­gur­no će je po­ve­sti sa so­bom.

„Ne mogu se izbrojati meseci što mu blistaju na krovovima,

Nit hiljadu čudesnih sunaca što se kriju iza nje­go­vih zidova.“

Sazdaće sebi nov život, miran, usamljenički život, i tamo će se breme svega što su pretrpele dići s njih, i biće dostojne sve sreće i jednostavnog bogatstva koje će naći.

Dečaci, shvatila je Lejla, doživljavaju prijateljstvo kao sunce: njegovo postojanje se ne dovodi u pitanje, u njegovoj toploti se uživa, ali se u njega ne gleda pravo.

Lejla je počela da veruje da je od svih nedaća koje nekoga mogu da zadese prosto čekanje ona najgora.