Zovem se mama 2

nemate mesta za velikog, nađite malog psa. U malo kuče staje ista mera ljubavi kao i u veliko. Dozvolite deci da ih neko voli onako kao što ih vi volite. Bezuslovno. Nemerljivo. Beskrajno.

Jer ljudsko telo je uvek manje sramotno od ljudskih misli koje mnogi niti kriju, niti shvataju da bi trebalo da ih se stide. A među te misli spadaju pre svega one koje teraju ljude da se stide sami sebe i svog tela onakvog kakvo je stvoreno – golog.

Druga stvar koja je jako bitna pri puštanju dece napolje je loše sećanje. Što manje pamtite svoje detinjstvo, to bolje. Jer ako počnete da se sećate šta je sve vama padalo na pamet i čemu je sve vama služilo napolje, to neće dobro da biva. Možete odmah da nabavite šleper vate i stakleno zvono za višespratnu tortu, pa da svog mladunca odmah upakujete, u nadi da neće dobiti alergiju na pamuk ili se poseći o spomenuto staklo.

Ako vam je teško da zamislite svoju decu u ulogama koje su, zahvaljujući relativnosti vremena, do onomad bile rezervisane za vas, onda bar pomislite na to da im činite uslugu i da je napolje sastavni deo učenja. Onog kog u školi nema. Za koje ne mogu da se plate tečajevi i dodatni časovi. Nema ga ni na kompjuterima, ni na televiziji. Ne radi na dugmiće, struju ili baterije. Napolje su svet i stvarnost u malom, isti oni što će raširenih horizonata dočekati vaše mladunce koji će, ako budu nespremni, morati da se uče na dopunskoj nastavi gde je metodologija mnogo bolnija od detinjeg kotrljanja i padanja.

Život nikoga još nije poštedeo svojih sportskih disciplina. Upravo zbog toga je dobro što ranije početi sa skupljanjem kondicije.

Jer kad se jednom omajkite, možete da se pozdravite sa normalnim jedenjem danju. I uveče. I delom noći. Jer danju taman majka koja je oprala, složila, počistila, donela, odnela, okačila, istresla, kupila, ocedila, skuvala, raspremila, u više navrata nahranila sve što oko nje gladno zeva, sedne da jede, prinese prvi zalogaj ustima, kad eto nekog ko je preči.

Zato treba zažmuriti, stisnuti zube, vezati slutnje na kratak lanac i pustiti decu napolje – da skaču, da ih napadaju delovi sopstvenog tela, da nauče koliko je stvarno tvrd beton, kako se penje na drvo i upada u rupe, kako se biva prijatelj, kako se nalazi društvo i zašto može da se izgubi. Da nauče da vežu pertle i obrišu nos, makar i rukavom, da nauče da se naljute, rasplaču, razočaraju, odljute, posvađaju i pomire. Jer jednog dana će porasti i sve to će ih dočekati uvećano nekoliko desetina puta, a bolje je progutati zrno prašine no kamen.

Čudo jedno šta sve može da stane u samo jedan pogled na mali, izakani čiviluk. Miris ladoleža i prkosa umorenih vrućinom, veša oporim sapunom opranog, zagrejane plastične kose lutke koju mi je otac iz Poljske doneo, bakino lupanje sudovima u letnjoj kujni, dedine svađe sa čvorcima koji nasrću na višnje, komšijska dovikivanja, pljusak vode koja je u dva metalna korita ostavljena iza kuće. Da se u njima kupamo kada sunce vodu zagreje...

Ma koliko čudno zvučalo, budućnost i civilizacija zavise od reči – kobajagi.

Zaključak: za imaoce dece nema dovoljno velikog stana. Baš kao što nema ni dovoljno velikog gepeka.