Kad mozak pravi gluposti

Prosečan čovek neće umeti, ako mu se vežu oči i zapuši nos, da po ukusu razlikuje jabuku od krompira.8 Očigledno, oči imaju mnogo veći uticaj na zapažanja koja mozak prima nego jezik, zato će izgled hrane u velikoj meri uticati na uživanje koje u njoj nalazimo, te otuda toliko truda koji se ulaže u serviranje po skupim restoranima

Zaustavite knjigu, silazim!
(Kako mozak uzrokuje morsku bolest)
Ljudi danas više nego ikad provode vreme sedeći. Fizički poslovi u velikoj meri su zamenjeni kancelarijskim. Automobili i druga prevozna sredstva omogućuju nam da putujemo sedeći. Internet nam omogućuje da gotovo ceo život provedemo sedeći, jer preko interneta možete da radite, obavljate novčane transakcije i kupujete.

Sve ovo ima i svoje loše strane. Opscene svote novca troše se na ergonomske kancelarijske stolice da se ljudi ne bi razboleli ili čak postali invalidi od prekomernog sedenja. Predugo sedenje u avionu može da ima i koban ishod usled tromboze unutrašnjih krvnih sudova. Može vam se učiniti čudno, ali premalo kretanja opasno je po zdravlje

Jeste li znali, na primer, da je pamćenje egotistično? Možda vi i mislite da je pamćenje tačan zapis onoga što vam se događalo ili onoga što ste naučili, ali nije, ono često izvrće i podešava informacije koje pohranjuje da biste vi izgledali bolje i lepše, kao kad ushićena mama priča kako je divan bio njen mali Timi na priredbi u vrtiću iako je Timi samo stajao i čačkao slinavi nosić.

Mozak se meša u gotovo svaku našu odluku o hrani. Čuli ste možda da uvek najpre zagrizu oči? Veliki deo našeg mozga, čak šezdeset pet posto, povezan je s vidom, a ne s ukusom

Ako vam je želudac pun, kako je uopšte fizički moguće da jedete još? U velikoj meri tako što vaš mozak donosi izvršnu odluku da ipak imate još mesta. Slatkoća je konkretna nagrada koju mozak i prepoznaje i želi (videti osmo poglavlje), zato potire saopštenje želuca koji javlja: „Nema više mesta.“ Nasuprot mučnini na moru i u automobilu, ovde kora velikog mozga odnosi prevagu nad reptilskim mozgom

Zadati rok je jedan od najčešćih načina da se nametne stres i poboljša ispunjavanje zadatka.

Recite nekome užasno napetom da se opusti pa da vidite šta će se desiti.

čim naručeno bude posluženo, trenutno bude izbrisano iz sećanja. Kasnije je ovo provereno u laboratoriji. Ispitanicima je dat jednostavan zadatak, ali su neki prekinuti pre nego što su uspeli da ga dovrše. Pokazalo se da se oni koji su bili prekinuti kasnije sećaju testa mnogo bolje, a osim toga su i želeli da ga dovrše iako je ispitivanje bilo okončano i nije sledila nikakva nagrada za dovršeni test.

Iz svega ovoga iznikao je efekt Zejgarnik, koji svedoči da mozak zaista ne voli da nešto ostavi nedovršeno. U tome leži objašnjenje za otvorene završetke epizoda kojima se televizijske serije služe tako često; nerazrešena priča privlači ljude da pogledaju i sledeći nastavak da bi okončali neizvesnost.

Godine 1998. Edvard Desi i Ričard Rajan postavili su teoriju o samoodređenju, koja se bavi onim što motiviše ljude u potpunom odsustvu spoljašnjih uticaja, odnosno stopostotno unutrašnjom motivacijom.16 Prema ovoj teoriji, ljudi su motivisani da postignu autonomiju (da sami upravljaju onim što im se dešava), kompetentnost (da dobro rade ono što rade) i povezanost s drugima (da im se odaje priznanje za ono što rade). Sve ovo objašnjava zašto nam niži šefovi toliko idu na živce: neko ko vam stalno stoji nad glavom i priča kako da uradite i najprostiji posao oduzima vam

Jedno čuveno istraživanje sprovedeno na dobrovoljcima na Univerzitetu u Upsali u Švedskoj14 pokazalo je da su se ispitanicima oznojile ruke kad su na ekranu prikazani pauci i zmije na svega tristoti deo sekunde. Obično je potrebno oko pola sekunde da bi mozak obradio vizuelni podražaj u dovoljnoj meri da ga svesno prepoznamo, tako da su ispitanici reagovali na slike paukova i zmija za manje od desetinu vremena potrebnog da bi ih zaista „videli“. Utvrdili smo već da sistem nesvesne pažnje reaguje na biološki relevantne signale i da je mozak spreman da uoči bilo šta što bi moglo biti pretnja, te je po svemu sudeći i razvio strah od prirodnih pretnji kakve su naši osmonogi i beznogi drugari. Ovaj eksperiment je izvrsno pokazao kako pažnja uoči nešto i munjevitom brzinom obaveštava o tome one delove mozga koji posreduju reakciju još pre nego što je svesni um stigao da kaže: „Molim?