I zato je brak najbolji kad je maksimalan, do srži. Zahteva bezmalo sve i daje bezmalo sve. Kjerkegor je pisao o borbi pod pobedničkom zastavom ljubavi. „Tajno na grudima nosim traku mog reda, ljubavnu ogrlicu od ruža. Verujte mi, njene ruže ne venu. Iako se s godinama menjaju, ipak ne sahnu; čak i ako ruža više nije crvena kao što je bila, to je zato što je postala bela ruža – nije usahnula… Ono što sam ja kroz nju ona je kroz mene, i niko od nas nije ništa sam, već smo ono što jesmo u zajedništvu.“
Brak je nešto u šta je sigurnije ući potpuno, a opasno je ući polovično. Daleko na drugom kraju, ako se sve uradi kako treba, videćete ljude koji uživaju u najdubljoj postojanoj radosti koju možete da pronađete na ovoj planeti.