Ciao bella

Oduvek sam, dakle, pisala. Na napolitanskom, italijanskom, francuskom. Oduvek sam obožavala da pišem, pokušavala da pronađem prave reči, savršene obrte, na najbolji način opišem neku situaciju ili trenutak, izrazim neku misao.
Volim da pišem zato što pisanje nije bučno. Pisanje nam omogućava da vrištimo u tišini, plačemo bez suza, komuniciramo ne govoreći.
Pričanje je zastrašujuće.

za koju ne hajemo pre trudnoće, a koja je tako važna kad prestane da obavlja svoje osnovne funkcije! Volela bih da pronađem žene slične sebi. Nesavršene, često nedorasle situaciji. Majke koje se ne oduševljavaju svom novorođenom decom na svetu zato što priznaju da je većina stvarno ružna. Majke koje preskaču stranice kad uveče čitaju priču za laku noć. Ukratko, normalne majke. One sigurno postoje, zar ne?“

„A šta tražite?“
„Neko mesto na kome ne bih osećala grižu savesti. Mesto na kome bi se sve majke okupljale uveče, posle napornog dana, i smejale se svakodnevnim zgodama i nezgodama. Želela bih, takođe, da srušim sve te tabue o majčinstvu i trudnoći, koja ne mora da bude srećno razdoblje, o majčinskom instinktu, koji ne mora da bude urođen, o toj prokletoj međici,

U nekim situacijama ’strahovi mogu da se nose dođavola’.“

„U mom životu nije bilo razdoblja koje nije bilo ispunjeno strepnjom, nikad nisam bila spokojna. Koliko se sećam, nikad nisam bila potpuno srećna, niti bezbrižna. Nikad nisam bila dete. Bojim se praznine, bojim se da nisam na visini zadatka, bojim se bolesti, bojim se da pipnem ostatke hrane u odvodu sudopere, bojim se buke i vriske, bojim se smrti, bojim se rolerkostera, bojim se odvajanja, bojim se auto-puteva, bojim se prepunih samoposluga, bojim se patnje, bojim se neuspeha, bojim se brzine, bojim se da će me primetiti i da me neće primetiti, bojim se porođaja, bojim se oca, bojim se gubitka kontrole, bojim se proklijalog krompira, bojim se neonskog svetla, bojim se majke, bojim se da me negde ne zatvore, bojim se odvratnih stvari, poput glista, bojim se da ću izaći iz svakodnevne rutine, bojim se da ću protraćiti život, bojim se da ću morati da jedem prekuvanu testeninu kod nekoga koga ne poznajem dovoljno dobro, pa neću moći da odbijem, bojim se da ne zakasnim, bojim se da putujem sama, bojim se da ću se ugušiti od straha, bojim se da ne volim dovoljno, da ne umem da volim, da previše volim. Bojim se, gospođo. Sve vreme se bojim. Najčešće sebe.“

si velik i jak. Tako drugačiji od drugih. Ljudi će reći da to kažem zato što sam ti mama, ali mislim da nije zato… Znam da si ti poseban čovečuljak. Zbog tebe sam postala mama i zbog tebe smo postali porodica. To je nešto najlepše što nam se desilo.

Pokušavam da se setim bezbrižnosti. Kakvog je ukusa?

Kako je kad čovek ni o čemu ne razmišlja, kad diše punim plućima? Kad je opušten?

Pokušavam da se setim kad sam se tako osećala otkako sam odrasla i to mi ne polazi za rukom. Ne mogu da se setim ni jednog jedinog trenutka. Svaka radost je bila umrljana bar slabim napadom strepnje ili snažnim bolom u želucu. Ni jedan jedini dan nije protekao bez razmišljanja ili mozganja. Nijedan.

Volim da pišem zato što pisanje nije bučno. Pisanje nam omogućava da vrištimo u tišini, plačemo bez suza, komuniciramo ne govoreći.

isto tako snažna kao ona, kaže se: „Ti voglio bene“, doslovno: „Želim ti dobro.“ To tačno izražava ono što osećam prema tim dvema ženama: želim im dobro. Želim da uvek budu dobro, da budu srećne i želim da budem srećna zbog njih. Uveče, u krevetu, čekam da zaspe. Poljubim ih u čelo, promrmljam: „Vi voglio bene“ i zahvalim im što postoje.

Kolibri! Jesi li poludeo? Zar misliš da ćeš tim kapima ugasiti vatru?“
„Znam da neću“, odgovara kolibri, „ali činim ono što mogu.“
Od