Surf na crvenom talasu

– Znaš, nikada nisam kapirala ovaj beogradski svet – reče Jovana. – Niko ništa ne radi, i samo kukate kako nemate para, a svi samo troše! Pogledaj ovo – Jovana se osvrte oko sebe – radni dan, sred radnog vremena, a čaršija puna besposlenih ljudi, lepo obučenih, sede i troše pare u skupim lokalima! Znaš, vi ste najluksuznija sirotinja u Evropi

Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno.

Nigde se život ne otkriva tako jasno u svojoj nedokučivosti i paradoksalnosti kao na sahrani mladog čoveka. Šta je to što može tako brzo i bez traga da nestane i da od svega napravi ništa?

Životne priče često baš tako počinju: imaš burek, jogurt, petnaest godina, a otac tvoje drugarice vozi Mercedes. Nešto ti se tu dopada, nešto ne, život te još mazi i golica, smeješ se, a ni sam ne znaš šta ti se dešava.

– Ali, to je bilo na uličnoj tezgi – Marija bespomoćno raširi ruke. – A nisam videla takvu ni u jednom butiku u kom sam bila.

– Pa? – začudi se Luka, ne shvatajući njen problem. – Šta ako je na uličnoj tezgi?

– Pa ne primaju VISA na toj uličnoj tezgi! – objasni ona.

– Život ti je… kao surf na talasu! Ako hoćeš da opstaneš na površini, moraš da uhvatiš talas koji ti naiđe i da ga ne puštaš. Da budeš stalno na njemu. Ako ti talas pobjegne, ti ostaješ na mirnoj vodi i toneš. Ako požuriš, talas te preklopi.

I ta adresa na sred Bulevara, pored koje će večeras opet proći, pred kojom je tako često zastajao, to nije adresa, to je samo priča iz nekog filma, to je samo laž u koju je jedino on verovao. Ko zna ko tu živi – sigurno ne devojka iz njegovih dečačkih snova, sa očima u kojima se ogleda zvezdano nebo nad Dorćolom, baršunaste kože na ramenima, koju su dodirivali samo on i beogradski vetrovi sa Dunava.

reći ću vam da je ona najlepša devojka u Beogradu, ali mi vi nećete verovati. Reći ću vam da još nije izmišljen parfem koji tako izluđuje muškarce, kao što je miris kože njenog nežnog vrata kada zaspi negde pred svitanje. I odmah da znate, nema tog poklona kojim bih mogao na pravi način da joj dočaram svoju veliku sreću i zahvalnost što se budi pored mene, ali me to ne sprečava da se trudim.

I na to smo naročito ponosni. Jer kad čovek izgubi obraz, onda mu više ništa ne vredi.

Mnogi ljudi smatraju da je najbitnije kakav je čovek u suštini, ali to nije tačno – mislio je Viktor te noći. Bitno je ono što je na površini, ono što se pokazuje. Sve dok niko ne bude znao kakve se poganosti skrivaju u vašoj duši, bićete savršeno društveno podobni. Jer, svi smo mi životinje u suštini, samo smo lepo naučili da nosimo gaće. A ako neko skine te gaće i kaže „Eto, to sam ja!“, gori od njega će razrogačiti oči i nazvati ga budalom. A to nije fer. Život nije fer.