Nepremostiva blizina

Jedan par mojih godina se smeje i ljubi dok ulazi u bolničko dvorište. Srećni parovi se ovde retko viđaju. Drže se za ruke i razmenjuju čežnjive poglede, pa se nehotice pitam kako bi bilo da mene neko tako gleda. Ljudi uvek gledaju moju braunilu, moje ožiljke, moj kateter, ali ne mene.

Ako ću već da umrem, onda hoću prvo da živim.
I tek tad ću umreti.

„Svi umiremo sami, zar ne? Ljudi koje volimo ne mogu da idu s nama.“

Ali baš me briga jer je ovaj snimak o nama. Puštam ga i gledam kako Stela priča našu priču.

„To je samo život, Vile. Završiće se dok trepneš.“

Devojka. Ta reč svakako lepo zvuči.

„Ali šta ako uspe?“

„A šta ako ne uspe?“

To je jedino zbog čega su ovi usrani tretmani iole podnošljivi.

Svaki korak približava me slobodi, svaki udah je izazov kosmosu.