Neoplan

Dan u raskoraku između nastajanja i nestajanja, dok se reka ljudi lenjo kotrlja duž obala prikopčanih mostovima.

Pustinju usnih.

Hladnu. Kamenu.

Pustinju sivih stena.

Vetar nosi prah

kostiju zalutalih i rida

vapajem izgubljenih duša.

Peku oči natrunjene,

ne dam suzama ..

ne dam...

Plačem u sebi

od ovog jada

i prljavštine

kroz koju gazim,

Bosim stopalima

po oštrom kamenju

Krotim bol.

Dan me vara, laže, očarava.

Premazuje bukom,

Zaglušuje gomilom.

Kockam se s đavolom.

Dobijam i gubim.

Jednako u značaju.