Violinista iz Venecije: Priča o Vivaldiju

Tomazo me je naučio da ljubav muškarca i žene može imati mnoge oblike. Ne mora to da bude velika strast koja čoveka može dovesti do ushićenja, ali ga i uništiti. Može to biti i mirnija ljubav, isprepletena s prijateljstvom, poštovanjem, žudnjom i željom da se onaj drugi usreći.

„Naprosto… ponekad me baš razljuti!“, prasnula sam. „Volim ga, ali… jednog trenutka ne želim ništa izuzev da budem s njim, a već sledećeg poželim da ga ošamarim! Ono što kaže, ponekad… zbunjuje me. Često ne znam ni šta da mislim ni šta da osećam.“

Na moje iznenađenje, Đuzepe se tiho nasmejao. „Na osnovu mog iskustva, to sasvim sigurno izgleda kao dobar opis ljubavi. Ne onakav kakav bi voleli pesnici, naravno, ali ipak tačan.“

Nakon što smo vodili ljubav, privukao me je uza se tako da sam leđima bila priljubljena uz njegova prsa. Dugo je ćutao pre no što je konačno prozborio. „Uvek ćeš biti moja“, prošaputao je. „Uvek ćeš biti deo mene.“

Znala sam da je, ma šta da se desi, to što je rekao istina.

Važne su bile njegove ruke na mom telu, gladne a u isto vreme nežne kao da sam ja nekakva svetinja, nešto što se mora poštovati. Važan je bio osećaj da sam blizu, toliko blizu ovog čoveka koga sam volela na načine koje sam tek počela razumevati. I važne su bile reči koje mi je šaputao na uvo: da je moj i da sam njegova, da me nikad neće povrediti, da ću s njim biti bezbedna, uvek. Da me voli. I verovala sam u njegove reči kao što ostali veruju u Boga – u nadi da će me upravo one spasti.

Muzika je jedinstvena strast; ona obuhvata, prožima, opseda. Deliti tu strast s još nekim bićem znači uvećati je, stvoriti bliskost kakvoj ništa nije nalik.

Vivaldi je u moj život uneo vatru, strast, vrelinu. Postojalo je vreme kad sam – bez njega – bila sleđena; kad sam bila kao leš sahranjen u grob od leda.

A sad kad ga nema, svet je opet hladan. Ipak, Vivaldi nije nestao zauvek. Živi u muzici koju je napisao i u mojim uspomenama. Ali sa zadovoljstvom koje donosi sećanje uvek, čini se, dolazi i bol; a ako sam nešto naučila živeći u Veneciji – u ovom divnom, neuporedivom gradu vode i maski i obmane – onda je to činjenica da i zadovoljstvo i bol moramo proživeti najbolje što umemo.

U stvari, i naši životi teku kao godišnja doba, pomislila sam odlazeći iz salona. Moja mladost je bila proleće, veza sa čovekom koga sam volela bilo je leto sa svom svojom vrelinom. Jesen je došla kad smo se počeli razdvajati, a zima kad smo razotkriveni i kad sam bila prisiljena da se odreknem našeg deteta. No ta zima se odavno završila. Tada je opet stiglo proleće s rođenjem moje dece, a ovaj mir i zadovoljstvo koje sada poznajem ponovo su poput divnog letnjeg sunca.

Podigao je čašu. „Za nas, sinjorina Adrijana. Možda će nas činjenica da već znamo šta nam nedostaje u životu makar sprečiti da godine provedemo pitajući se šta nam nedostaje.“

I važne su bile reči koje mi je šaputao na uvo: da je moj i da sam njegova, da me nikad neće povrediti, da ću s njim biti bezbedna, uvek. Da me voli. I verovala sam u njegove reči kao što ostali veruju u Boga – u nadi da će me upravo one spasti.

Sačuvaj me, Bože, i device Marijo, pomislila sam osećajući ledenu jezu kao da sam ugledala avet. Rodila sam svoju sliku i priliku.

li to naprosto bila luckasta, romantična misao zaljubljene devojke? Ili sam možda tada znala ono što sam otad zaboravila: da vredi platiti svaku cenu da se voli i bude voljen, da se bira i bude izabran, da se ljubav vodi s jedinom osobom na svetu koju čovek želi i da se deo te osobe zauvek nosi u sebi?