Unknown

Nakon njihovog poslednjeg zbogom i poljupca koji nikada nede zaboraviti –

često ju je pratio krišom. Na to ga je terala nezadrživa težnja da se brine o njoj, da zna da joj je dobro. Samo to, govorio je u sebi. Ali je jednog dana poželeo da je fotografiše. Jednog jesenjeg jutra sačekao ju je da izađe iz kude. Nad Pumom je duvao svež vetar. Bili su to brzi, ali jaki naleti vetra. Markus joj je bio iza leđa, čekao je pravi trenutak da napravi snimak. Desio se nalet vetra jači od ostalih i ona se okrenula, a vetar kao da je izgovorio njeno ime – Sandra.

Markus je iskoristio upravo taj trenutak.

Taj jedini, dragoceni snimak obuhvatio je njenu suštinu. Snagu, blagost. I melanholiju koju je nosila u pogledu.

Antoniju, mom sinu.

Suštini mog bida I mom bogatstvu