Ketrin Mej

Zima me je ispraznila, potpuno opustošila. U svoj toj belini, videla sam šansu da postanem potpuno nova osoba. Napola se izvinjavajući, počela sam da stvaram tu novu, drugačiju osobu: onu koja je ponekad neprijatna i ne čini uvek šta je ispravno i koja je zbog svog velikog, glupavog srca prečesto ranjena i ranjiva, ali i osobu koja zaslužuje da bude ovde jer sada ima šta da pruži.

Kada prestanemo da priželjkujemo leto, tada zima može da postane veličanstveno godišnje doba u kome svet poprima tananu lepotu, kada čak i trotoari svetlucaju.

„Igla raspori tkaninu da bi je povezala. Nema jednog bez drugog.“
*

„Ovo je oblik dobre priče“, kažem. „Ovo je početak, ovo kraj. A u sredini, vidiš, uvek je najniža tačka. Zove se nadir: trenutak u kome je sve toliko loše da jednostavno ne možeš ni da zamisliš izlaz.“

Bert je neko vreme proučava. „Znači tu smo mi“, kaže i pokazuje na samo dno krive. „Ovde.“

Više nisam sigurna o kojoj krivi pričamo, o našoj ili Harijevoj, ali pretpostavljam da su obe iste. „Da“, odgovaram, a onda pomeram olovku malo udesno. „A borba počinje ovde.“

„Znači, posle toga je sve bolje?“

„Ne sasvim. Ima uspona i padova. Ali od tog trenutka junak priče traga za rešenjem. Uprkos svim preprekama na koje nailazi, napreduje.“

Neke zime nam se sporije prikradaju, dolaze sa raspadanjem veze koje se odužilo, sa postepenim nagomilavanjem odgovornosti jer nam roditelji stare, sa svakodnevnim upornim gubljenjem pomalo samopouzdanja. Neke su zastrašujuće iznenadne, kao kad jednog dana otkrijete da se vaše znanje i umeće smatraju zastarelim, da je kompanija za koju radite bankrotirala ili da je vaš partner zaljubljen u nekog drugog. Kako god dođe, zima obično stiže nepozvana, usamljenička je i strašno bolna.

Emocionalno smo prijemčivi i za vrela leta i tmurne, mračne zime, za nagle promene temperature, za svetla i senke. Čak i kad bismo mogli, nekom nečuvenom sposobnošću vladanja sobom i čistom srećom, da održimo zdravlje i sreću celog života, svejedno ne bismo mogli da izbegnemo zimu. Naši roditelji će ostareti i umreti, doživećemo sitne izdaje svojih prijatelja, mahinacije sveta na kraju će se obrušiti na nas. Negde usput, i mi ćemo zabrljati. Zima će se tiho došunjati.

Duhovi jesu deo atmosfere straha Noći veštica, ali naša ljubav prema pričama o duhovima otkriva neuporedivo krhkiju želju: da ne izbledimo tako lako iz ovog života.

Promena se već odvijala, a evo i njene rođake, smrtnosti, ne kuca ona toliko na moja vrata koliko ih svom snagom udara poput neke posebno surove sile koja ne podleže nijednom zakonu.

Na putu uz obalu mora, žbunovi padaju od težine borovnica, a živa ograda je prepuna jarko crvenih šipaka, liče na kineske lampione. Leto rasipa darove u svojim samrtnim mukama.

Mudrost prebiva u onima koji su preživeli svoje zime.