Vivijan Ditmar

Dete uči da ljudi koji su mu najbliži, koji ga navodno vole najviše na svetu i od kojih je i dalje egzistencijalno zavisno u svakom pogledu, s velikom doslednošću odbijaju njega i njegove potrebe i ostavljaju ga samog s njegovim bolom. Jedina sigurnost koja odatle može da se nauči jeste sigurnost da se naklonost može kupiti potčinjavanjem. Da li je to zaista ono što svojoj deci hoćemo da predamo u nasleđe?

Kreativnost kao odgovor na konflikt potreba znači da se traži rešenje kojim će svi učesnici biti što zadovoljniji. Ovakva rešenja ja rado nazivam rešenjima koja povezuju pošto povezuju potrebe svih. Ona se od klasičnog kompromisa razlikuju po tome što on često ima natruo ukus – pošto rešenjem niko nije zaista zadovoljan.

„Paradoksalno je, ali istinito da roditelji upotrebom moći gube uticaj, dok će odricanjem od svoje moći ili odbijanjem da je koriste imati više uticaja na svoju decu.“

ko nastaju osećanja?

Prema

Odgovor na to pitanje istovremeno je jednostavan i dosta složen: deci oslonac i orijentaciju pruža odnos u koji s njima ulazimo, ni manje ni više od toga.

Moramo da se nosimo sa svojim besom, stidom, tugom, strahom i radošću – pa i u odnosu sa svojom decom

Vaspitanje se pretvara u zajedničko odrastanje i ravnopravan odnos

besu, strahu, tuzi, stidu i radosti

. Telesni osećaji
2. Biološki programi

. Osećanja kao društvene snage
4. Emocije
5. Sposobnosti ili stanja svesti