Vivijan Ditmar

Ako nam, međutim, kao roditeljima nedostaje sposobnost da se radujemo zajedno s detetom, detetova radost u nama će izazvati bol, a ono će, direktno ili indirektno, naučiti da je njegov pogled na svet pogrešan, da su stvari koje mu pričinjavaju nesputanu radost banalne, nevažne ili smešne. Naučiće da je život zapravo teška i ozbiljna stvar, koju razumeju samo veliki, loše raspoloženi ljudi. Naučiće da se stidi svoje naivne, jednostavne radosti i da je neprestano krije, sve dok skrivena ne zakržlja, poput biljčice kojoj nedostaju svetlost, vazduh i voda.

Pored toga ima i radosti koje protivureče pravim potrebama deteta. Tu se radi o zavisnostima svake vrste, od kojih u našem društvu prosto vrvi. Recimo radosti malog deteta kada može da pokusa punu kutiju šećera. Ili radosti devetogodišnjaka ako može beskrajno da igra igrice na kompjuteru.

Rečenice kao što su: „Neću da pokusaš sav šećer iz kutije jer to nije dobro za tebe i zato što mi je stalo do tvog zdravlja“, ili: „Tužan sam kad se raduješ ako ti brat plače. To me boli jer vas obojicu mnogo volim“, tačno izražavaju ono što mislim i do čega mi je stalo, a ne prave od toga pretenziju na opšte važenje. Tuga signalizuje prihvatanje, ali pritom ne poriče moj sopstveni bol.