Džejn Ostin

Da je Elizabetino mišljenje bilo zasnovano samo na braku njenih roditelja, ona ne bi mogla imati vrlo prijatnu sliku o bračnoj sreći i domaćem spokojstvu. Njen otac, osvojen mladošću i lepotom i onim izgledom dobrodušnosti koji mladost i lepota obično imaju, oženio se devojkom čija su slaba pamet i uskogrudost u njihovom braku vrlo rano potpuno prekinule pravu ljubav prema njoj. Poštovanje, uvažavanje i poverenje iščezli su zauvek i oborena su sva njegova gledišta o domaćoj sreći. Ali gospodin Benet nije bio te naravi da traži utehu za razočaranja prouzrokovana njegovom vlastitom nepromišljenošću u onim zadovoljstvima koja odveć često teše nesrećnike u njihovoj ludosti ili poročnosti. Voleo je prirodu i knjige i iz te dve sklonosti ponikla su njegova glavna uživanja. Svojoj ženi vrlo je malo dugovao izuzev to što su ga njeno neznanje i njena ludost uveseljavali. To nije ona vrsta sreće za koju bi čovek obično želeo da duguje zahvalnost svojoj ženi, ali gde nema drugih razonoda, pravi filozof će iskoristiti ono što mu se pruža.

Elizabeta, međutim, nije nikad bila slepa za nepriličnost ponašanja svoga oca kao muža. Uvek je gledala na to s bolom, ali zbog poštovanja prema njegovim sposobnostima i iz zahvalnosti za njegovo ljubazno postupanje prema njoj, trudila se da zaboravi ono što nije mogla da ne vidi, kao i da odagna iz svojih misli njegovo stalno kršenje bračne dužnosti i uljudnosti, koje je, zato što je izlagao svoju ženu preziranju njene dece, bilo za najveću osudu. Ali nikad nije osećala tako duboko kao sad nezgode koje neminovno prate decu tako neskladnog braka, niti je ikad bila tako svesna zla koje potiče iz tako rđavo primenjene očeve sposobnosti; sposobnosti koja bi, pravilno iskorišćena, bar sačuvala ugled njegovim ćerkama kad već nije mogla povećati mudrost njegove žene

„Časti mi, Ema, kada čujem kako zloupotrebljavate svoj razum, dođe mi da i sam počnem tako misliti. Bolje biti bez pameti nego je tako rđavo primenjivati.“

„Zaista, veoma žalim što sam ovog puta bila u pravi. Radije bih bila vesela nego mudra.“

Nije pravo suditi čoveku zbog njegovog ponašanja ako ne znamo u kakvom je položaju. Niko ko ne poznaje život u nekoj porodici ne može prosuditi sa kakvim se teškoćama susreće njen član.

Postoji nešto, Ema, što čovek uvek može učiniti ako tako reši, a to je njegova dužnost; ne lukavstvom i manipulacijom, već snagom i rešenošću.

Predosećala je da će proleće doneti neki preokret, neki događaj, nešto što će promeniti njen sadašnji sređen i miran život.

Za dete takvog jednog čoveka bila je vrlo nesrećne konstitucije, jer gotovo da nije znala šta to znači bolest; i da joj nije izmišljao razne bolesti, ne bi imao razlog ni da je pomene u pismu.

Siti ste obilja i preteranog uživanja. Zar niste kadri pronaći sebi neko breme pa da zadovoljno ostanete ovde?

je najpre bilo strašno dosadno. Nikada joj se Frenk Čerčil nije činio tako nezanimljiv i glup. Ništa što je govorio nije bilo vredno slušanja, gledao je, a ništa nije video, divio se bez ikakvog razumevanja i slušao je i ne znajući šta je govorila.

mogu vladati sobom ako nemam razloga. Vi mi zapovedate, bilo da progovarate ili ne. I možete uvek biti sa mnom. Vi ste uvek sa mnom.“