Džejn Ostin

Da je Elizabetino mišljenje bilo zasnovano samo na braku njenih roditelja, ona ne bi mogla imati vrlo prijatnu sliku o bračnoj sreći i domaćem spokojstvu. Njen otac, osvojen mladošću i lepotom i onim izgledom dobrodušnosti koji mladost i lepota obično imaju, oženio se devojkom čija su slaba pamet i uskogrudost u njihovom braku vrlo rano potpuno prekinule pravu ljubav prema njoj. Poštovanje, uvažavanje i poverenje iščezli su zauvek i oborena su sva njegova gledišta o domaćoj sreći. Ali gospodin Benet nije bio te naravi da traži utehu za razočaranja prouzrokovana njegovom vlastitom nepromišljenošću u onim zadovoljstvima koja odveć često teše nesrećnike u njihovoj ludosti ili poročnosti. Voleo je prirodu i knjige i iz te dve sklonosti ponikla su njegova glavna uživanja. Svojoj ženi vrlo je malo dugovao izuzev to što su ga njeno neznanje i njena ludost uveseljavali. To nije ona vrsta sreće za koju bi čovek obično želeo da duguje zahvalnost svojoj ženi, ali gde nema drugih razonoda, pravi filozof će iskoristiti ono što mu se pruža.

Elizabeta, međutim, nije nikad bila slepa za nepriličnost ponašanja svoga oca kao muža. Uvek je gledala na to s bolom, ali zbog poštovanja prema njegovim sposobnostima i iz zahvalnosti za njegovo ljubazno postupanje prema njoj, trudila se da zaboravi ono što nije mogla da ne vidi, kao i da odagna iz svojih misli njegovo stalno kršenje bračne dužnosti i uljudnosti, koje je, zato što je izlagao svoju ženu preziranju njene dece, bilo za najveću osudu. Ali nikad nije osećala tako duboko kao sad nezgode koje neminovno prate decu tako neskladnog braka, niti je ikad bila tako svesna zla koje potiče iz tako rđavo primenjene očeve sposobnosti; sposobnosti koja bi, pravilno iskorišćena, bar sačuvala ugled njegovim ćerkama kad već nije mogla povećati mudrost njegove žene

„Časti mi, Ema, kada čujem kako zloupotrebljavate svoj razum, dođe mi da i sam počnem tako misliti. Bolje biti bez pameti nego je tako rđavo primenjivati.“

„Zaista, veoma žalim što sam ovog puta bila u pravi. Radije bih bila vesela nego mudra.“

Nije pravo suditi čoveku zbog njegovog ponašanja ako ne znamo u kakvom je položaju. Niko ko ne poznaje život u nekoj porodici ne može prosuditi sa kakvim se teškoćama susreće njen član.

Postoji nešto, Ema, što čovek uvek može učiniti ako tako reši, a to je njegova dužnost; ne lukavstvom i manipulacijom, već snagom i rešenošću.

Ema Vudhaus bila je lepa, pametna i bogata, imala je udoban dom i vedru narav i činilo se da ju je život obasuo najvećim blagodetima jer je nešto manje od dvadeset i jedne godine provela na ovom svetu a da je ništa ni ražalostilo ni uznemirilo nije

, i pružiti mu najprijatniji dokaz da je mnogo bolje birati nego biti izabran, i mnogo bolje buditi zahvalnost nego je osećati.

i gde su devojke mogle da se pošalju da ne budu na smetnji, i da ugrabe malo obrazovanja, ali bez opasnosti da se kući vratite kao vrlo darovite

Utoliko je potrebno više ceniti njegove uglađene manire. Što je čovek stariji, Harijet, to je značajnije da mu vladanje nije rđavo; što je čovek stariji, svaki povišen ton, grubost i nespretnost postaju očigledniji i odbojniji. Što mladost trpi, toga se starost gnuša

„Bez sumnje je veoma neugledan – izvanredno neugledan – ali to je sitnica u poređenju s potpunim nedostatkom uglađenosti. Nisam imala prava očekivati mnogo, pa i nisam, ali nisam ni zamisliti mogla da bi mogao biti tako izrazito nezgrapan, da je do te mere lišen otmenosti. Moram priznati da sam ga zamišljala ipak malo gospodstvenim.“