Linda Malali Hant

Nemam izbora nego da mu verujem zato što ne mogu da živim više ni jedan jedini dan misleći kako će ovako biti zauvek.

I ja mislim na reči. Na njihovu moć. Kako njima može da se maše kao čarobnim štapićem – ponekad u dobre svrhe kao što to radi gospodin Danijels. Kako on uspeva da se deca poput Olivera i mene osećaju bolje u svojoj koži. I kako reči mogu da se koriste za nešto loše. Da povrede druge.

Slutim da reči „imam problem“ ne znače isto što i „ne mogu“.

A dok gledam po učionici, prisećam se kako mi se zbog problema sa čitanjem činilo kao da svakog dana sa sobom vučem betonski blok i koliko sam se samosažaljevala. Sada shvatam da svi imaju neki blok koji vuku. I da su svima teški.

Sedam škola za sedam godina, a sve su iste. Kada god se potrudim, kažu mi da se ne trudim dovoljno. Neuredno i nečitko pišem. Ljute se što istu reč svaki put pišem drugačije. A muče me i glavobolje. Uvek me zaboli glava kada predugo gledam kako crna slova sijaju na belom papiru.

Sedam škola za sedam godina, a sve su iste. Kada god se potrudim, kažu mi da se ne trudim dovoljno. Neuredno i nečitko pišem. Ljute se što istu reč svaki put pišem drugačije. A muče me i glavobolje. Uvek me zaboli glava kada predugo gledam kako crna slova sijaju na belom papiru

Pa, ako ne čitaju, što im pišemo čitulje

Eh, tvoj deka je znao da si talentovana i mnogo bi se ponosio time

Eh, tvoj deka je znao da si talentovana i mnogo bi se ponosio time koliko

se trudiš oko crteža. I dopalo bi mu se što si svesku nazvala po Alisi u zemlji čuda. Mnogo je voleo da ti čita tu knjigu