Blum izdavaštvo

Samo unazad gledah. To svu radost uguši;

Ali onda mi uteha zapeva u duši:

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Gde vrelo života teče, tamo me put šalje.

Gde drvo života cveta, cvetaće i dalje.

Unapred gledaj, ne unazad! Nek živi nada:

Što želiš, pod ovim suncem naći ćeš nekada.

Zalupio je vratima za njom i kroz otvoren prozor se nagnuo do vozača: „Čuvaj je kao da je od najfinijeg kineskog porcelana, kao da je princeza, razumeš?”

Mona pomisli kako je to nešto najlepše što je u životu čula.

Čovek može ili da bude nalik svo­jim rodi­te­lji­ma, ili da bude dušev­no bole­stan. Ove dve stva­ri, slič­nost i bolest, pokla­pa­ju se samo ako su rodi­te­lji dušev­ni bole­sni­ci.

ono što se čini nenad­maš­nim sa dva­de­set godi­na, može posta­ti bolje nakon neko­li­ko dece­ni­ja.

Nika­da nećeš biti dobar u neče­mu što ne voliš

Dik­ta­tu­ra sve što dotak­ne pre­tva­ra u sra­nje, veruj mi.

Bila je tako mla­da da je na obra­zi­ma još uvek nosi­la ruži­ča­sto rume­ni­lo detinj­stva.

Ta sli­ka mi je gre­ja­la srce i usa­di­la u duh neku nepo­zna­tu odluč­nost. U tom tre­nut­ku sam odlu­čio da neću potro­ši­ti nijed­nu paru na lepe stva­ri za sebe, već za nju. Da ću isko­ri­sti­ti sti­pen­di­ju koja mi je upra­vo dode­lje­na da napra­vim naj­bli­sta­vi­ju mogu­ću kari­je­ru. Da ću bolje i brže pra­ti sudo­ve od bilo kog svog kole­ge kako bih što pre postao pomoć­nik kuva­ra ili kono­bar i zara­dio još više nov­ca koji bih slao u Madrid sva­kog mese­ca. Da se više nika­da neću žali­ti na svo­ju sud­bi­nu. To nije bilo lako, ali sam uspeo.

Možda je jedi­ni spas hoda­ti sam,

ispra­zni­ti dušu od nežno­sti

i ispu­ni­ti je dosa­dom i ravnodušnošću,

Čistoća je bila ret­ka oso­bi­na kod dušev­nih bole­sni­ka, dosto­jan­stvo neu­o­bi­ča­je­no, ali niš­ta nije bilo tako čud­no kao kre­ta­nje nje­nih prsti­ju pre­ko dir­ki kla­vi­ra.