Anja Mijović

Iz dana u dan u našem mikrokosmosu ili putem medija svedočimo užasnim pričama, a razrešenje i kažnjavanje zla uporno izostaje. Toliko je život postao vrtlog najbednijih ljudskih poriva da smo ušli u fazu da nam više nije ni stalo. Kako pravda nikako da pobedi u realnosti, neka makar bude zadovoljena u fikciji, ili – to je žila kucavica ove priče. Bolje da citiram svog junaka otpadnika Uroša: „Živimo u vremenu gde se gaze slabiji. Samo, ja ne priznajem da sam slabiji, kapiš?“

intuicija nije ništa drugo do brza procena podsvesti,

Ahmadi su frakcija unutar Islama, nešto modernijih i blažih shvatanja.

„Kao ljudska rasa. Internet je samo probudio onog zadnjeg demona i pustio ga s lanca

Ozbiljno. Internet je dao mogućnost raznim moronima da se uključe u socijalni život. Možda je samo papak.“

„Ne znam di se zagubio mali. Sa’ će kažem Ljilji da ga zove.“

Trojica u ranim četrdesetim, Josip, Domen i Stanko, odeveni su u skupocena odela. Platinasti bankovni računi im se spoznaju po svakom detalju garderobe. Dvojica, Emil i Đorđe, u svilenim su košuljama, dok im se debeli zlatni lanci naziru ispod tkanine. U čelu stola je Samir, čije se lice smeši na fotografiji okačenoj na tabli od plute u sajber odeljenju. Samir je u košulji i vojničkim pantalonama, dok mu je pištolj u futroli zadeven ispod miške. Prangija dolazi do stola potpomažući se štakom. Rukuje se sa svima. Samir ustaje da mu pomogne i odlaže štaku uza zid. Vladan im se pridružuje, staje iza leđa Stanku i udara dlanom o dlan, na šta se ovaj trgne.

„Dima fali, ali javio je da nikako ne može da stigne. Dakle, gospodo moja draga, dogorelo nam je do noktiju“, objavi Vladan.

ad ću podneti prijavu za evaluaciju njegove diplome!“
„Ma šta pričaš to, Staniću, jesi li ti razum izgubio?!“
„Ako je to sve, mogu li da idem?“
„Ne možeš! Kakva prijava, šta bulazniš?!“
„Lepo ti kažem da moron nema pojma šta je posao policajca!“