Momčilo Petrović

Нема сумње да се негде спрема ново издање, које ће нам протумачити оно што сада проживљавамо.

Београђани су у капитализам ушли затворених очију – због дима са роштиља!

Први српски телевизор, назван „Тесла 59 ТВ“, имао је екран дијагонале 43 центиметра, и био тежак целих 20 килограма. Имао је 12 канала, а слика је постојала само на једном. Укључивао се у струју преко уређаја званог „стабилизатор“. Направљен је у фабрици Никола Тесла у Београду, а онда је политичком одлуком, производња пребачена у Ниш.

Најпродаванији апарат Електронске индустрије из овог града био је „амбасадор“, а ТВ пријемници прављени су и у Загребу (РИЗ – Радио-индустрија Загреб), Крању (Искра), и Бањалуци (Чајавец). Кад је почела производња колор телевизора, у прави план је избило Горење из Словеније.

Веровали у постојање лапота или не, остаје чињеница да се у неким селима као што је Велики Извор код Зајечара и дан-данас за неког ко је стар и неспособан каже да је „готов за мотку“

Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост.“

„Кад бих се још једном родио, само бих тебе волео“,

„Нашој будућности стоји на путу често само наша прошлост.“

Четрнаест година касније ово је Пери Тодоровићу, власнику Малих новина, првог таблоида у историји српске штампе,

„Човече који српском земљом ступаш / било да си дошљак или овдашњи / ма ко да си и ма шта да си/ када дођеш на поље ово / које се зове Косово / по свему ћеш угледати пуно костију мртвих…“

Попут других затворених друштвених група, и гуслари су имали свој жаргон, назван гегавачки. Неке речи гегавачког, као што су „готиван“ – добар, и „кева“ – мајка, и данас се користе.