Miro Vuksanović

Када човек пошаље најнежније писмо особи коју воли и од ње добије туп и осоран одговор, одвише економичан у речима и свему, осети у себи нешто тупо и осорно, каје се и зариче да ће пазити коме ће како да пише, али то само увећава празнину коју је примио.

Када би људи у великим градовима могли да прођу путем којим у њихове станове долази вода за пиће, пожелели би да никад не ожедне.

Речи су једина места у којима људи живе и када их више нема.

Људи се најчешће свете онима чији су дужници.

Мноштво људи има очи исте боје, али свачије очи гледају на свој начин. Не постоје два човека који гледају једнако. Зато и нема људи истих очију. Око се одаје погледом а не бојом или другим особинама. По погледу се види какав је ко – добар или зао, пажљив или строг, миран или пакостан, весео или љут, умиљат или опасан. То се не може сакрити.

Невешт човек, коме други помажу, по природи ствари не уме да каже своју захвалност како би требало, а вешт човек, који често узима од других, на све се чини невешт. Зато онај који даје никад не добије све што је заслужио, то зна, али и даље шири доброту, мирно и без срџбе, јер ко тако искрено ради и не очекује било какву награду.

То је паметан налаз у оба случаја, јер кад год буде тешко, морамо да пронађемо нешто много теже што је човек успео да савлада. Тако се повећава жеља за победом и тако се побеђује.

Новак је широке руке јер је сâм, својом руком, све зарадио. Теже дају људи ако су узели туђе. Плаше се да ће им све што имају бити одузето.

Ништа није лепо као истина док слушамо о лепоти и ништа није ружно као истина која говори о ружноћи. Према томе, истина је и лепа и ружна, како кад, а лаж може да буде само ружна и док мислимо да је и лепа и корисна.

Како то да долазиш једино када ти хоћеш, када те не зовем, и како то да те никад нема док те тражим?

Знаш ли да ово није лако ни само један једини пут написати, а камоли дуго у себи носити?

Разумеш ли да су од тога гора само писма без одговора и жеље да се врати лепота које више нема?