Aleks Finli

Čaz se sagne, proveri lance koji ovoga vezuju za teške betonske blokove.

O’Liri klimne.

Čaz kaže: „Da ga pustimo da kaže poslednje reči?“

O’Liri odmahuje glavom. „Ako bez moje dozvole radiš na mojoj teritoriji, nema poslednjih reči. Dobiješ ono što ti sleduje.“

„Njegovi će uzvratiti udarac“, podseća ga Čaz.

obiđem.“

„Što? Misli da ću se i ja roknuti?“

„Ne, mislim da…“

„Uđi, uđi. Uzmi piće, druže stari, sedi.“

Čaz sipa sebi čašu, privuče finu pletenu stolicu koja više služi za ukras nego za upotrebu i postavlja je blizu O’Lirija.

Dugo sede u tišini. O’Liriju je oduvek prijalo što Čaz priča samo kad ima nešto da kaže. Za razliku od ostalih majmuna u ekipi.

„Jesi li se čuo s kompjuterašem?“

Čudno je to kad imaš decu. Kako rastu, uvek te nešto podseća na ono kad su bili mali. Kako su se zaletali prema vratima kad se vratiš s posla. Kako su te držali za ruku i hteli da provode svaki trenutak s tobom.