Zejn Džuhadar

A tu se nešto u mami slama, te seda kraj mene za sto. Osmehuje se, ali izgleda prenategnuto i staro, kao da vuče zamršeno predivo klupka zapretenog u njoj, kao da traga za nečim što je ispustila u mraku.

Bolnica mrmori, budi se. Zehra spava. Sa druge strane prozora zalazi rogati mesec, a Severnjača trepti.

To čudesno putovanje učvrstilo je u mojoj glavi predstavu o belome svetu, punom opasnosti i lepota. Voleo sam taj svet, uprkos njegovoj nepreglednosti koja mrvi čoveka. Voleo sam ga uprkos jezivom bremenu njegove nade.“

Vetar je šuškao maslinovim lišćem i činilo se da drma zvezde. „Onda priče crtaju kartu duše“, reče Ravija, „prerušene u reči.“

Noć se sklapa poput stotine nevidljivih šaka.

Ali bezbednost nije u tome da ti se nikad ne desi ništa ružno. Ona je u znanju da nas ružne stvari ne mogu razdvojiti.

Vetar krešti oko nas stegnutim narandžastim glasom i hukće kroz palme kao voz. Grebe po moru dok mu ne potera belu krv.

Sviće jutro. Jusuf posmatra tamu. Ja se držim za tu ogromnost poda mnom, za tu veliku dobrotu. Žmurim i zamišljam da sam i dalje onaj plavi kamenčić što spava u zemlji, čekam Boga da glačanjem otre so sa moje kože.

Pritiskam šakama lice. Postala sam neko kog ne prepoznajem. Nos mi je oštro brdo, usne su mi punije. Izvajali su me ti kilometri. Vreme ima ruke skulptora. Čak ih i ne primetimo.

Majčino lice izobličilo se u žig zaprepašćenja, radosti i čuda. Širom je raskrilila ruke i Ravija pade u njih kao u duboku vodu, toplu, sveobuhvatnu, vodu koja oduzima dah.