6. razred osnovne škole

"Орлови рано лете" је роман за децу у коме је писац са пуно хумора описао одрастање једне групе дечака, а као инспирација су му послужили стварни догађаји из његовог детињства. У лику дрског и злог учитеља овековечена је пишчева строга учитељица од које су се он и његови школски другови крили у шуми. Роман се састоји из два дела. Први део романа описује безбрижно детињство дечака, њихове догодовштине, безобразлуке и школске несташлуке. У другом делу романа описано је потпуно другачије понашање дечака. Соучени са ратом и свиме ономе што ратни догађаји доносе, одрасли су пре времена и на себе преузели дужности који надмашују њихове године и њихово животно искуство. О том прераном одрастању дечака симболично говори и сам наслов романа "Орлови рано лете". У српској народној традицији птица орао је симбол храбрости и слободе. Алудирајући на дечаке о којима говори, писац их сматра орловима који су силом прилика морали рано да полете.

„Što sam više upoznavao život, i što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao.“
Retki su naši književnici koji su u formi autobiografije pisali o vlastitom životu, a samo je najveći srpski komediograf u svom životopisu tretirao sebe kao junaka komedije.
Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i ulasku u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete, neočekivane obrte, komediju situacije, ispunjenu razdraganim, dobronamernim humorom. Stranice posvećene školovanju, po kojima se Autobiografija najviše pamti, obavezna su lektira za sve generacije. Uživljavajući se u ulogu deteta, u svojevrsnom katalogu školskih predmeta, kroz vic, anegdotu i parodiju, Nušić pruža satiričnu istoriju nesklada između dečjeg poimanja sveta i krutosti škole, koja učenika ne sprema za neminovni sudar sa stvarnim svetom. U očuđenom doživljaju takve stvarnosti prepoznavaće se buduće generacije, sve do naših dana.
A nesvakidašnja autobiografija ima i takav epilog. U intervjuu koji vode novinar i pokojni Branislav Nušić, pisac crnohumorno zaključuje, ispostaviće se i ne bez razloga: „A kada se bude čulo da sam umro, vi ćete videti, svet mi to neće verovati. Ja sam toliko puta terao šalu sa ovim svetom da će, verovatno, i tom prilikom mnogi misliti da je to samo neka nova šala.“

Izbor najpoznatijih narodnih epskih pesama koje je sakupio i u više knjiga objavio Vuk Stefanović Karadžić. One predstavljaju dragocenu riznicu srpske istorije, književne tradicije i narodne mudrosti. Svojom originalnošću, poetičnošću i skladom očarale su evropsku literarnu elitu Vukovog vremena, a danas su jedan od najvažnijih segmenata očuvanja i negovanja nacionalnog identiteta.
„Svi pokušaji klasifikacije srpske narodne poezije polaze od Vukove periodizacije i sistematizacije građe. Osnovni Vukovi kriterijumi za podelu vrsta narodne poezije jesu namena, način i okolnosti izvođenja pesama: ’Sve su naše narodne pjesme razdijeljene na pjesme junačke, koje ljudi pjevaju uz gusle, i na ženske, koje pjevaju ne samo žene i đevojke, nego i muškarci, osobito momčad, i to najviše po dvoje u jedan glas.’
Vuk Karadžić u osnovi razvrstava epsku građu prema tematsko-hronološkom kriterijumu na tri grupe: pesme junačke najstarije, do propasti srpske srednjovekovne države u 15. veku (Srpske narodne pjesme, II knjiga), pesme srednjih vremena, o hajdučkim i uskočkim četovanjima do 18. veka (III knjiga) i pesme novijih vremena, o ustaničkim događajima u Srbiji, kao i o crnogorskim borbama za oslobođenje u 18. i 19. veku (IV knjiga).
Osnovni je zadatak epske pesme, još od najstarijih epova čovečanstva, da sačuva spomen o velikim junacima i znamenitim događajima u vremenu i prostoru, i da ih ostavi potomstvu kao svetle primere ’čojstva i junaštva’, koji uz to imaju i agitacioni karakter u svim relevantnim nacionalnim zbivanjima.“
— Iz predgovora prof. dr Boška Suvajdžića

Циклус Краљевића Марка обухвата српске епске народне песме које описују живот Марка Краљевића и углавном не прате историјске чињенице. Марко је митски заштитник Срба од сурових турских освајача и циљ приповедача је био да улије народу наду у неку светлију и бољу будућност. Већину песама из овог циклуса је 1845. године објавио Вук Стефановић Караџић у издању „Српске народне пјесме”.

Klasici književnosti za decu
Postojao je, međutim, i drugi razlog što je Lesi bila toliko poznata u selu. Razlog je bio taj što se, kako su govorile žene, „po njoj mogao sat podesiti“.

U Grinol Bridžu, rudarskom seocetu u srcu Jorkšira, živi se teško. Pa ipak, Džo Karaklaf je među najsrećnijim dečacima na svetu. Njegovi roditelji se vole i dom im je pun radosti, a krasi ga i najlepša, najvernija škotska ovčarka u tom kraju. Svakoga dana tačno u četiri po podne Lesi čeka Džoa ispred škole. Ali jednog dana neće se pojaviti. Kako Džo kasnije saznaje, njegovi roditelji su prodali Lesi da spasu porodicu od nemaštine. Ali Džo ne prestaje da se nada da će se njegova verna Lesi jednog dana ipak vratiti.
Verovatno najlepša, a sigurno najčitanija knjiga o jednom psu, Lesi dolazi kući govori o neverovatnoj vernosti i nepobedivom instinktu koji su jedino Lesino oružje dok se hvata ukoštac s preprekama kakve će teško savladati ijedan drugi pas ili čovek.

„Briljantno… maštovitost ovog romana zaista je nesvakidašnja.“ — The Times

OdraslI misle da je desetogodišnji Piter Fortjun „naporno dete“. Previše je tih, ali nešto se zasigurno zbiva u njegovoj glavi. I, pošto je tih, nikad ne mogu da mu kažu da prekine s tim što radi. A Piter je opet bio u jednoj od svojih avantura. Menjao je telo s prastarom porodičnom mačkom, borio se protiv lutaka koje su oživele, roditelje je mazao „nevidljivom pomadom“ sve dok nisu nestali… i otkrio je kako je biti odrasla, zaljubljena osoba. U svojim sanjarenjima, Piter uči da sagleda svet iz različitih uglova i saznaje kako mu to može pomoći i u stvarnom životu.

Pisan kako za decu, tako i za odrasle, iz pera jednog od najboljih savremenih pisaca Velike Britanije, Sanjar je jedinstveno roma­neskno iskustvo koje slavi maštu, kreativnost i fantaziju živopisnim i poetičnim jezikom književnog majstora ovenčanog Bukerom i brojnim drugim nagradama.

Два момка, Станко и Лазар, били су најбољи другови. Млади, успешни, цењени, из поштованих породица. И све је било лепо док се нису заљубили у исту девојку, а са том љубављу, дошло је до прекида њиховог пријатељства. Док једноме не смркне, другом не сване. Тако је њихову свађу искористио Турчин Крушка, старешина села, како би завадио цело село. Уз Маринкову помоћ оптужио је Станка да је украо Лазаревом оцу новац. Станко је повређен и одлази у хајдуке.

Zmaj je oteo carevu kćer. Tri brata su krenula u potragu i naišla na čardak ni na nebu ni na zemlji. Najmlađi brat se popeo na čardak, našao sestru i ubio zmaja, dok su starija braća pokušala da ga prevare.
Izvor: Srpske narodne pripovijetke. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić u Beču 1853. g.

Kraljević se zaljubio u malu vilu koja je od njegove ljubavi porasla. Kada se zagledao u drugu ženu, vila se smanjila i nestala.

— Ko si ti? — upitala je.
— Ja sam Srećni Princ.
— Pa zašto onda plačeš? — upitala je Lastavica.
Od Srećnog Princa, koji se rastaje od svega što ima kako bi pomogao svojim sugrađanima, preko Sebičnog Džina, koji uči da su ljubav i velikodušnost jedini put do istinske sreće, do mladog Ribara, koji će se toliko zaljubiti da će od sebe oterati dušu kako bi bio sa svojom voljenom, Bajke Oskara Vajlda vrve od neobičnih likova, živopisnih mesta i važnih pouka koje će mlade čitaoce navesti da drugačijim očima gledaju svet.
U ovoj knjizi čitaoci će pronaći čuvene bajke iz zbirke Srećni Princ i druge priče, ali i manje poznate, a podjednako dragocene pripovesti iz zbirke Kuća narova. Iako ih je pisac namenio deci, u ovim bajkama će bez sumnje uživati svi ljubitelji književne umetnosti.

Кочићево дело настало је према истинитом догађају, али и стварном човеку Давиду Штрбцу (како се назива и главни лик у делу), који је живео у Кочићевом родном крају. Тај човек је одиста био тако особит какав је представљен и у делу. Једном приликом, тужио је јазавца који му је појео кукурузе на њиви, правећи се да није баш бистар како би га уопште пустили на суд, а онда и пресудили у његову корист. Како се спомиње и у драми, стварни Давид такође је поседовао земљу коју је звао „Ни Давидова, ни царска, ни спахијска“, баш како је у драми наведено. Тај назив само је део сатире која кроз хумор исмејава и осуђује тадашњу (Аустроугарску) власт која је тада владала Качићевим крајем и целом државом.

Каo и код већине других народа и ''Српске народне приповијетке'', које је ''скупио и на свет издао'' Вук Стефановић Караџић у Бечу 1853, штампане у Штампарији јерменскога манастира, биле су само дио огромнога народног прозног блага, које је до данас објављено у знатном броју томова. У тој књизи, коју је Вук Караџић подијелио на: приповијетке, додатак и шаљиве приче, штампан e су укупно 263 бајке, приче, легенде и анегдоте. Вук Краџић је народне приповијетке подијелио на женске (''оне у којима се приповиједају којекаква чудеса што не може бити'') и мушке, затим на озбиљне и шаљиве, а у коначној подјели на бајке, народне приповијетке (уствари, реалистичке приче, односно новеле) и на кратке приче (уствари, легенде, анегдоте и шале).