Nestao zauvek

Sateraš čoveka u ćošak, čak i onog slabog kao što sam ja, i vidiš kako se pojavljuje životinja.

Zvuči čudno, ali najružnija istina bolja je od najprivlačnije laži.

Spremio sam se. Pustio sam ga da me šutne i stegnuo nogu uz stomak jednom rukom. U drugoj sam držao slomljeno staklo. Zabio sam mu ga u salo lista. Vrisnuo je dok mu se staklo duboko zarivalo u meso. Zvuk je odzvanjao. Ptice poleteše. Izvukao sam ga i zabio još jednom, ovog puta u tetivu. Osetih kako je šiknula topla krv.

Ne znam koliko dugo sam jecao. Ali, posle nekog vremena, naterao sam sebe da prestanem. Tada sam rešio da se oduprem bolu. Bol parališe. Ali ne i bes. I bes je bio tu, motao se, čekao da mu se otvori prolaz.

I ja sam ga pustio unutra.

Sve što je činio bilo je okruženo aurom destrukcije.

Sunce je nemilosrdno tuklo i izopačeni deo mene pomisli kako je ovo lep dan za raspadanje.

sam bespomoćan.

A tada sam pomislio

Sateraš čoveka u ćošak, čak i onog slabog kao što sam ja, i vidiš kako se pojavljuje životinja.

Šila je bila ranoranilac, jedna od onih koji me podsećaju na staru reklamu za vojsku – pre devet sati uradi više nego većina ljudi za ceo dan.