Ana Karenjina

Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Niko nije zadovoljan svojim položajem, ali je svako zadovoljan svojom pameću

– Čoveku je dat razum da bi se izbavio od onoga što ga uznemiruje

Trećeg dana posle svađe, knez Stepan Arkadijevič Oblonski – Stiva, kako su ga obično zvali – probudio se u obično vreme, to jest u osam sati ujutru, ali ne u spavaćoj sobi svoje žene, već u svome kabinetu, na divanu od saktijana.

On je rekao baš ono što je želela njena duša, ali čega se bojao razum.

Poznajem dobre konje po njihovim žigovima, a zaljubljene mladiće po očima

Odgovora nije bilo, osim onoga opšteg odgovora koji život daje na sva najzamršenija i najzagonetnija pitanja. Taj je odgovor: živeti uz svakodnevni program, to jest zaboravljati.

Ako imaš ljubavi, bićeš srećan, jer sreću čovek samo u sebi samom nalazi.

Neki matematičar rekao je da slast nije u samoj istini, nego u traženju istine.

Bacivši samo pogled na spoljašnjost te gospođe, s običnim taktom svetskog čoveka, poznade da pripada višem društvu. On se izvini i pođe u vagon, ali oseti potrebu da je još jednom pogleda – ne zato što je bila mnogo lepa, niti zbog elegancije i skromne gracije koja se ogledala u celoj njenoj pojavi, već zato što je u izrazu njenog milog lica, kad je prošla pokraj njega, bilo nečeg naročito nežnog i umiljatog. Kad se on osvrte, i ona okrete glavu. Njene sjajne, sive oči, koje su se činile zagasite zbog dugih trepavica, zaustaviše se na njemu ljupko i plašljivo, kao da ga je poznavala, i odmah zatim pređoše na gomilu sveta, kao da nekog traže. U tom kratkom pogledu Vronski zapazi uzdržanu živahnost koja je igrala na njenom licu i preletala između sjajnih očiju, i jedva primetnog osmejka koji je treperio na njenim rumenim usnama. Kao da je suvišak nečega toliko ispunjavao njeno biće, da je i mimo njene volje izbijao čas u sjajnom pogledu, čas u osmehu. Ona namerno ugasi svetlost u očima, ali je ona, i protiv njene volje, blistala u osmejku koji se jedva naslućivao.