Apropo ničega: Autobiografija

Na kraju nisam uspeo da smislim nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Ne osvrći se, govorio mi je Sačel Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka

Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena

Voleo sam da snimam gradove. Gradska vreva i život na ulicama. A po kiši deluju tako sumorno.

Mi koji pravimo filmove ne znamo skoro ništa. To nije egzaktna nauka i svaki film je novo iskustvo s jedinstvenim problemima. Pritom koristite mozak, koristite svoje iskustvo koliko god da vam to znači, a uglavnom se vodite instinktom.

Na život sam gledao kao na tragediju ili komediju, zavisno od nivoa šećera u krvi ali sam ga uvek smatrao besmislenim.

Volim da pravim filmove ali nedostaje mi posvećenost jednog Spilberga ili Skorsezea, da ne pominjem njihove ostale talente. Mene film jednostavno ne može dovoljno da zainteresuje da bih ga snimao po ceo dan zbog čega bih možda propustio početak utakmice ili ćerke ne bih stigao da stavim u krevet.

Garson mi je preporučio, kao što je Somerset Mom prethodno preporučio njemu, da sve zapisujem jer se sve zaboravlja. Bio je to dobar savet kojeg se nisam u potpunosti pridržavao i sigurno je da sam zaboravio mnogo zanimljivih stvari koje su mi se dešavale – osim onih koje ovde opisujem, narode.

Pisanje scenarija u društvu ublažava tešku samoću.