Apropo ničega: Autobiografija

Na kraju nisam uspeo da smislim nikakav logičan razlog i konačno sam zaključio da su ljudi jednostavno rođeni da se opiru smrti. Krv nadjačava mozak.

Sebe pre svega smatram piscem i to je prava sreća jer pisac nikad ne zavisi od toga hoće li ga neko angažovati već stvara sopstveno delo i sam bira radno vreme.

Ne osvrći se, govorio mi je Sačel Pejdž, nešto će već iskrsnuti. Poslušao sam savet tog velikog čoveka

Egoizam je tako podmukao kradljivac vremena

Kasnije, kad sam sarađivao s Mikijem Rouzom, Maršalom Brikmanom ili Dagom Makgratom, sve je uglavnom bilo isto s tim što smo se i privatno družili pa smo odlazili u šetnje i na večere i istovremeno radili na scenariju.

Kad je umro, zamolili su me za komentar i ja sam rekao sledeće: „On je bio jedan od retkih ljudi u mom životu koji su ispunili sva očekivanja.“

Nikad ne znate zašto se publika ne smeje nečemu što bi po vama trebalo da im se svidi. To nije egzaktna nauka.

Istina, bio sam perspektivan u svom poslu ali nisam se mnogo pokazivao kao osoba. I dalje sam bio glup (to vam je kao vožnja – nikad se ne zaboravlja), nekulturan, neurotičan, potpuno nespreman za brak, u emocionalnom haosu i provlačio sam se još od šesnaeste godine na onome što je Noel Kauard nazvao „talenat za zabavu“.

Međutim, ja sam pisac komedija kome se pružila prava prilika. Ja sam u Holivudu. Ovde je centar svih događanja – filmovi, kuće s bazenima, Bogart i Bekol, Prohujalo sa vihorom samo nekoliko blokova dalje; ovde živi Bob Houp, tu je bulevar Sanset. Ovde se borite da ostvarite uspeh. Ostao sam.

Na kraju krajeva, mi smo samo slučajnost u fizici, i to teška slučajnost.