Evo, recimo, da sam prekjuče umro ne bih saznao da je Dobrica kršten kao Dobrosav. To ovde nije poznato. Takođe nisam znao za Dobrosavljeve mladalačke egzistencijalne, suicidalne i religiozne krize, njegove odlaske vladici Nikolaju u pohode i njegovo bogotražiteljstvo. Imao je, dakle, Dobrosav šansu. Ali Dobrosav kao Dobrosav. Velikan gordosti. Na Hudelistovo pitanje zašto je digao ruke od zlatnog pravoslavlja, odgovara kao iz puške: Bog mi nije nudio spasenje. A ja iz konteksta vidim da mu je bilo ponuđeno. Nikolaj mu je mogao objasniti – a možda mu je i objasnio – da je put spasenja popločan pesimizmom, depresijama, sumnjama, strepnjama… da ne dužim – neprijatnostima svih vrsta, ali to Dobrosavu očigledno nije odgovaralo.