Talasi

Skreće prema bukovoj šumi dalje od svetlosti. Širi ruke približavajući se šumi i ulazi u senku kao plivač u vodu. Ali su joj oči zasenjene posle svetlosti, ona se tetura i baca na žile drveća, dole gde svetlost izgleda kao da udiše i izdiše. Grane se dižu i spuštaju. Ovde je nemir i tegoba. Ovde je mrak. Svetlost je ćudljiva. Ovde je patnja. Žile drveća prave skelete po zemlji; mrtvo je lišće zgomilano po uglovima. Suzan je prostrla svoj bol. Maramica leži na žilama bukava, a ona jeca, sedeći šćućurena tamo gde je pala.“

Vrlo je rano, dugo je do časova. Cvetovi su razasuti kao mrlje po tom dubokom zelenilu. Latice su harlekini. Stabljike se dižu iz crnih šupljina dole. Cveće pliva kao ribe od svetla po tamnoj, zelenoj površini vode. Držim jednu stabljiku u ruci. Ja sam stabljika. Moje korenje dopire do dubina sveta, kroz zemlju suvu od cigle, kroz vlažnu zemlju, kroz vene olova i srebra. Sav sam žilica.

Stvari koje one dižu su teške. One kažu ’da’, one kažu ’ne’; dok sam ja nestalna i promenljiva, za sekund me ljudi prozru. Ako njih sretne sluškinja, pogleda ih i ne nasmeje im se. Ali meni se smeje. One znaju šta treba reći kada im se neko obrati. Smeju se od srca; ljute se od srca; dok ja prvo moram da vidim šta rade drugi da bih i ja to isto učinila.“

Bernard kaže da se od svega može praviti priča. Ja sam priča. Luis je priča