Kraj smrti

Vasiona je velika, ali je život veći, možda nas sudbina ponovo sastavi.“

Preobrazio se u biće šume, u poklonika zemlje i prvi put osetio kako je za ugodan život potrebno malo i da je najbolje leći podnebice

Nije joj pružio priliku da postavi pitanje

Verbalne pretnje su ubrzo prerasle u fizičke nasrtaje i otimanje sledovanja

„Dragi Mihaile, čovečanstvo nije nekakva apstraktna zamisao, ljubav prema ljudskom rodu ogleda se najpre kroz posvećenost bližnjima, odgovornost za naše voljene nadređena je svakom drugom pozivu. Nema razloga da tako kinjite sebe!“

Sada znamo da civilizacijski uspon podrazumeva: izlazak iz tesne kolevke, gegavi hod, uzlet, zatim letenje, sve dalje i brže i konačno sjedinjenje s vasionom.

Inteligentnim bićima je oduvek bilo suđeno da dosegnu veličinu vlastitih misli. Ništa preko toga.

Na svakom istorijskom raskršću nalaze se zatravele staze propuštenih mogućnosti.

Nekadašnje drvospratnice oduzimale su dah i s takvim se neopisivim prizorom malo šta moglo nadmetati. A gle ove tuge!

Ruku na srce, videlo se da je plan izgradnje ispoštovan do tančina, kao da je sve podignuto u isti mah. Zdanja su bila masivna, neupadljiva, podlokana monotonijom, po svoj prilici građena iz čistog utilitarizma, bez ijedne vinjete u čast estetike.

Lažna uzbuna je bila posledica preuveličavanja koje se obično dešava kada se osetljiva vest pusti u tokove hiperinformisanog društva.

Sve na svetu ima kraj, jedino je smrt besmrtna.“