Portret umetnika u mladosti

U to vreme, tačnije 10. juna, sreće ženu svog života – sobaricu Noru Barnakl, a šest dana kasnije uspeva da je privoli na sastanak. Taj dan povlašćen je u Džojsovoj mitologiji – tog se datuma odvija radnja Uliksa, i danas se širom sveta slavi kao Blumsdej (dan Leopolda Bluma, junaka romana).

Kako se pripoveda i u Portretu, prvi povratak kući za Božić obeležen je aferom povezanom s Čarlsom Parnelom, vođom Irske nacionalne partije, zagovornikom irskog suvereniteta, koga je Crkva osudila zbog ljubavne veze s udatom ženom. Ovo razmimoilaženje crkvenih i državnih, odnosno nacionalnih interesa, doživljeno kao izdaja obožavanog heroja, navelo je mladog Džejmsa na misao da Irska vazda uništava vlastite proroke.

Šta mi se nudi na drugoj strani?“, upita Stiven. „Večno blaženstvo u društvu asistenta?“

„Najdublja rečenica koja je ikada napisana“, reče Templ ushićeno, „jeste ona rečenica na kraju zoologije. Rasplođavanje je početak smrti.“

Takvi trenuci prođoše i opet suknuše razorni plamenovi požude. Sa usana mu nestadoše stihovi i iz njegovog mozga povrveše neartikulisani krici i do tada neizgovorene grube reči da silom prodru. Krv mu se uzbuni. Lutao je gore-dole mračnim blatnjavim ulicama i piljio u tminu staza i kućnih ulaza žudno osluškujući svaki zvuk. Ječao je u sebi kao usplahirena zver koja se šunja. Hteo je da zgreši s nekim od svoje vrste, da prisili neko drugo biće da zgreši s njim, i da s njim likuje u grehu. Osećao je kako se iz pomrčine nezadrživo kreće prema njemu nešto mračno, nešto neuhvatljivo što žubori kao talasi i što ga svega ispunjava sobom. Taj žubor opsedao mu je uši kao žagor nekog mnoštva u snu; te neuhvatljive struje nadirale su u njegovo biće. Šake su mu se grčevito stiskale a zubi škrgutali dok je trpeo smrtne muke zbog tog prodiranja. Na ulici je pružao ruke da bi čvrsto uhvatio slabašnu obamrlu priliku koja mu je izmicala i dražila ga: i sa usana mu se ote krik koji je toliko dugo prigušivao u grlu. Šiknuo je iz njega kao vrisak očaja iz pakla paćenika i završio se jaukom pomamnog preklinjanja, krikom za grešnom raskalašnošću, krikom koji je bio samo odjek jedne bestidne drljotine koju je pročitao na sluzavom mokrom zidu nužnika.

„A ko je najbolji pesnik, Herone?“, upita Boland.
„Lord Tenison, naravno“, odgovori Heron.
„Oh, da, lord Tenison“, reče Neš. „Kod kuće imamo sve njegove pesme u jednoj knjizi.“
Na to Stiven zaboravi svoja nema zaricanja i planu:
„Tenison pesnik! Ta on je samo stihoklepac!“
„Oh, pazi molim te!“, reče Heron. „Svako zna da je Tenison najveći pesnik.“
„A šta ti misliš, ko je najveći pesnik?“, zapita Boland ćušnuvši svog komšiju.
„Bajron, naravno“, odgovori Stiven

„Mi u dom Gospodnji idemo“, reče gospodin Kejsi, „da se ponizno molimo našem Tvorcu, a ne da slušamo izborne govore.“

je taj hor glasova u kuhinji kako odjekuje i umnogostručuje se beskrajnim razleganjem horova beskrajnih pokolenja dece, i u svim tim odjecima čuo je isto tako i odjek prizvuka umora i bola koji se stalno ponavlja. Svi su izgledali umorno od života još pre nego što bi ušli u njega.