1984

mu se da instinktivno zna ko će opstati, a ko propasti:

Čak i danas, u periodu opadanja, prosečnom ljudskom biću je fizički bolje nego pre nekoliko vekova. Ali nikakav napredak u bogatstvu, nikakvo ublažavanje u ponašanju, nikakva reforma ili revolucija nikada nisu doveli ljudsku jednakost makar milimetar bliže. Sa stanovišta pripadnika niskog staleža, nijedna istorijska promena nikada nije značila išta više od promene imena njihovih gospodara.

Cilj pripadnika visokog staleža je da ostanu tamo gde su. Cilj pripadnika srednjeg je da zamene mesta sa pripadnicima visokog. Cilj pripadnika niskog staleža, kada ga uopšte imaju – jer trajna je osobina niskih da su toliko zgromljeni teškim radom da su možda tek povremeno svesni bilo čega izvan svog svakodnevnog života – da ukinu sve razlike i stvore društvo u kojem će svi ljudi biti jednaki.

Žena tamo dole nije imala um, imala je samo snažne ruke, toplo srce i plodan trbuh. Zapitao se koliko je dece rodila. Lako ih je moglo biti i petnaest. Imala je svoj kratkotrajni procvat, godinu, možda, kad je bila lepa kao divlja ruža, a onda je najednom nabrekla kao oplođeno voće i postala čvrsta, rumena i gruba, i potom se njen život pretvorio u pranje, ribanje, krpljenje, kuvanje, čišćenje, glancanje, šivenje, ribanje, pranje, najpre za decu, onda za unuke, trideset godina neprekidno. I na kraju svega toga, i dalje je pevala. Mistično poštovanje koje je osećao prema njoj nekako je bilo pomešano sa izgledom bledog, vedrog neba koje se iza poklopaca dimnjaka protezalo beskrajno daleko. Neobično mu je izgledala pomisao da je nebo isto za svakoga, u Evroaziji ili Istaziji, kao i ovde. A ljudi pod nebom su takođe bili nalik jedni drugima – svuda, širom sveta, stotine hiljada miliona sličnih ljudi, ljudi koji ne znaju da drugi postoje, razdvojeni zidovima mržnje i laži, a opet gotovo potpuno isti – ljudi koji nikad nisu naučili da misle, ali u srcima, trbusima i mišićima čuvaju snagu koja će jednog dana preokrenuti svet. Ukoliko ima ikakve nade, ona je u prolima! Bez potrebe da pročita knjigu do kraja, znao je da tako mora da glasi Goldštajnova završna poruka. Budućnost pripada prolima. A da li je on mogao biti siguran da, kad nastupi njihovo vreme, svet koji oni budu izgradili neće za njega, Vinstona Smita, izgledati jednako tuđinski kao i svet Partije? Da, zato što će to u najmanju ruku to biti svet duševnog zdravlja. Tamo gde postoji jednakost može postojati i duševno zdravlje. Pre ili kasnije to će se dogoditi, snaga će se pretvoriti u osvešćenost. Proli su bili besmrtni, u to se nije moglo sumnjati pri pogledu na tu srčanu priliku u dvorištu. Na kraju će doći do njihovog buđenja. A dok se to ne dogodi, makar trajalo i hiljadu godina, oni će ostati živi protivno svim izgledima, kao ptice, prenoseći iz tela u telo vitalnost koju Partija nije delila i koju nije mogla da ubije.

Mi znamo da niko nikada ne grabi vlast s namerom da sa nje siđe. Vlast nije sredstvo, već cilj. Ne uspostavlja se diktatura kako bi se sačuvala revolucija; revolucija se sprovodi kako bi se uspostavila diktatura.

„Vinstone, kako jedan čovek uspostavlja vlast nad drugim?“

Vinston razmisli. „Tako što ga tera da pati“, reče on.

„Sasvim tačno. Tako što ga tera da pati. Poslušnost nije dovoljna. Ako ne pati, kako možeš biti siguran da se povinovao tvojoj volji, a ne svojoj? Vlast je u nanošenju bola i ponižavanju. Vlast je u kidanju ljudskih umova u komadiće i njihovom ponovnom sastavljanju u nove oblike koje ti biraš. Počinješ li onda da uviđaš kakav svet mi stvaramo? On je čista suprotnost glupim hedonističkim utopijama kakve su zamišljali stari reformatori

Mi znamo da niko nikada ne grabi vlast s namerom da sa nje siđe. Vlast nije sredstvo, već cilj. Ne uspostavlja se diktatura kako bi se sačuvala revolucija; revolucija se sprovodi kako bi se uspostavila diktatura. Cilj progona je progon. Cilj torture je tortura. Cilj vlasti je vlast.

su postojale organizacije poput Omladinskog antiseksualnog saveza, koje su se zalagale za potpuni celibat za oba pola.

Nešto suptilno nije bilo u redu sa Sajmom. Nešto mu je nedostajalo: diskrecija, rezervisanost, neka vrsta spasonosne gluposti.

Dok je posmatrao lice bez očiju i vilicu koja se brzo pomerala gore-dole, Vinston je imao neobičan osećaj da to nije stvarno ljudsko biće, već neka vrsta lutke.